U samom srcu nekadašnjeg astečkog carstva, arheolozi su otkrili zapanjujuće svedočanstvo o drevnim ritualima – kulu i zid od ljudskih lobanja.

Arheolozi su pronašli kulu i zid sa preko 600 ljudskih lobanja u srcu nekadašnje astečke prestonice Tenočtitlan, na području današnjeg Meksiko Sitija. Ova jeziva struktura predstavlja snažan arheološki dokaz o ljudskim žrtvama koje su bile ključni deo religijskih praksi Asteka.

• Fenomenalni rezultati analiza lobanja sa Ćele-kule prezentovani u Nišu
• Nepoznata praksa tretiranja posmrtnim ostacima otkrivena je u Peruu
• Misterija odrubljenih glava probijenih klinovima

Kula sa lobanjama otkrivena je 2015. godine, a pre nekoliko godina tim je pronašao i dodatne lobanje, smeštene u delu koji je služio kao stalak za trofeje. Prema podacima INAH-a (Nacionalni institut za antropologiju i istoriju), ove građevine su podignute pre oko 500 godina.

Lobanje su pripadale žrtvovanim muškarcima, ženama i deci. U Mezoamerici, ljudske žrtve su zauzimale posebno važno mesto u religijskom životu. Mnoge kulture tog regiona, uključujući Maje i Asteke, verovale su da žrtvovanjem hrane bogove. Bez tih darova, smatrali su, sunce bi prestalo da izlazi i svet bi propao. Istovremeno, žrtve su verovale da ih takva smrt čeka počasno mesto u zagrobnom životu.

Tzompantli – zid smrti i života

Impozantna struktura poznata kao tzompantli, što u prevodu znači „zid lobanja“, bila je deo kompleksa Hrama Mayor. Izgledala je kao velika drvena ograda, dugačka 35 metara, široka 12 do 14 i visoka oko 5 metara. Drveni stubovi, od kojih danas nije ostalo ništa osim tragova, bili su postavljeni u nizu, a između njih su se horizontalno protezale grede na koje su lobanje bile nanizane poput perli na koncu. Svaka lobanja imala je simetrične otvore sa strane kako bi mogla da se navuče na štap.

Iako je drvena konstrukcija odavno istrunula, arheološki dokazi omogućili su rekonstrukciju njenog originalnog izgleda i načina na koji su lobanje bile prikazane. Dve kule lobanja stajale su sa strane ovog stalka za trofeje, iako druga kula nije pronađena, veruje se da je u blizini.

Ritualna priprema lobanja

Proces žrtvovanja bio je ritualno precizan. Sveštenici su telo žrtve prenosili u poseban prostor, gde su ga polagali licem nagore. Koristeći opsidijanska sečiva – oštrija i od današnjeg hirurškog čelika, vešto su odvajali glavu od tela, praveći rez između vratnih pršljenova. Zatim su uklanjali kožu i mišiće s lica, ostavljajući samo ogoljenu lobanju. U njoj bi izbušili dve velike rupe sa strane i navukli je na drvenu šipku.

Posle meseci ili godina izloženosti suncu i kiši, lobanja bi počela da se raspada. Gubila bi zube, ponekad i vilicu. Tada bi sveštenici uklanjali oštećenu lobanju da bi je pretvorili u masku, ugradili je u malter ili je dodali na kulu lobanja. Za Asteke, ove lobanje nisu bile simbol smrti, već života i obnove – poput prvih cvetova proleća.

Španski istraživači zgranuti prizorom

Kada su španski konkvistadori stigli 1519. godine, doživeli su ove prakse kao varvarske. Njihova reakcija bila je surova, jer dve godine kasnije uništili su grad, sravnili hramove i zatrli tragove mnogih svetilišta. Neke građevine su potpuno srušene, dok su druge bile prekrivene novim, kolonijalnim slojevima.

A SPIRE of human skulls has been unearthed among the ruins of the Aztec Empire, in Mexico City – confirming the tales of horrified Spanish Conquistadors…

A tower of human skulls unearthed beneath the heart of Mexico City has raised new questions about the culture of sacrifice… pic.twitter.com/hceDVFG0cH

— Archaeo – Histories (@archeohistories) January 13, 2025

Iako su španski osvajači pokušali da izbrišu prošlost, kula od lobanja ponovo izlazi na svetlost dana, podsećajući nas koliko još imamo da naučimo o drevnim civilizacijama.