Trepanacija je hirurški zahvat na lobanji koji podrazumeva bušenje svoda lobanje čoveka. Ovom tehnikom uklanjao se deo kosti iz, nama, nepoznatih razloga. Drevna tehnika vuče korene još iz praistorije i bila je uobičajene na mnogim mestima. Neki otvori na lobanjama bili su veliki do 10 cm u prečniku.

Nova studija bavi se trepaniranim lobanjama koje se nalaze u Muzeju čoveka u Parizu, a koje pronađene na lokalitetima Francuskoj. Rad je objavljen u časopisu World Neurosurgery.

Studija je imala za cilj da analizira dimenzije neolitskih trepanacija na 41 lobanji od pre 4-5.000 godina. Autori su izmerili širinu ovih hirurških otvora, otkrivajući da je prosečna trepanacija bila široka između 2,95 i 5,43 centimetra.

• Misterija lobanje iz Perua sa metalnim implantom. Drevni hirurški implant ili moderna prevara?
• Namerno su deformisali lobanje maloj deci pre 1800 godina
• Da li su kristalne lobanje prave?

Međutim, drevni neurohirurzi su bušili i velike rupe u lobanjama svojih „pacijenata”. Neki otvori na lobanja su bili i do 10 centimetara u prečniku ili u dužini, u zavisnosti od oblika.

Trepanacija lobanje zabeležena je u mnogim delovima sveta od mezolita pa do srednjeg veka, odnosno novog veka. Najčešće se trepanacija primenjuje tokom neolita, a najviše se javlja u Južnoj Americi.

Pol Broka je prvi proučavao trepanirane lobanje

Jedan od pionira neurologije i neurohirurgije, osnivač moderne antropologije i neko ko se bavio drevnom praksom – trepanacijom bio je Pol Broka. On je pretpostavio da je ovaj hirurški zahvat praktikovan jer su drevni ljudi verovali da demoni koji izazivaju napade mogu da pobegnu kroz lobanjske rupe.

Zahvaljujući arheološkim primerima trepaniranih lobanja u Francuskoj Pol Broka je mogao da potvrdi ovu drevnu praksu.

Na osnovu brojnih pronađenih primera trepanacije, Broka je sugerisao da su postojale dve praistorijske operacije lobanje. Prva je bila primenjena kod žive osobe. O čemu svedoče znaci zarastanja. Druga je primenjena nakon smrti ili postmortem.

Zašto je praktikovana trepanacija?

Budući da se na mnogim lobanjama uočavaju tragovi zarastanja, to je dokaz da je osoba preživela neko vreme nakon bušenja. Ovo, takođe, pokazuje veštine drevnih hirurga.

„Pretpostavlja se da je praksa trepanacije bila terapeutska, kulturološka ili simbolična. Na osnovu aktuelnih etnografskih podataka i terapeutske i ritualne motive treba smatrati prihvatljivim“, piše u radu.

Teorije koje podržavaju trepanaciju u teraputske svrhe ukazuju da su pojedine osobe bile podvrgnute trepanaciji da bi se smanjio intrakranijalni pritisak uzrokovan povredom ili patologijom.

Što se tiče teorije iz kulturološke perspektive one navode da je trepanacija bila povezana sa magijsko-religijskim motivima ili drugim etno-medicinskim običajima unutar zajednice.

„Visoka stopa preživljavanja, uprkos opasnosti od cerebralnog edema, infekcije, krvarenja i šoka, jasan je pokazatelj visokog nivoa veštine i iskustva ovih ranih hirurga koji su izvršili trepanaciju“, zakljičili su autori.

Drevni lekari su znali kako da dezinfikuju svoje alate i verovatno su svojim pacijentima davali lekove koji ublažavaju bolove. Šta god da je bio razlog za trepanaciju, autori kažu da „ovi nalazi bacaju svetlo na medicinsku praksu drevnih naroda, posebno u Francuskoj tokom neolita ili mlađeg kamenog doba.“