Jedan od najvećih inženjerskih poduhvata iz kamenog doba – megalitski dolmen Menga
Nova istraživanja su potvrdila da je megalitski dolmen Menga u južnoj Španiji jedan od najvećih inženjerskih dostignuća neolita.
Tim arheologa, geologa i istoričara radio je na istraživanju dolmena Menga iz mlađeg kamenog doba, odnosno neolita sa ciljem da saznaju više o načinu njegove izgradnje. Naučna studija objavljena je u časopisu Scientific Reports.
Dugi niz godina istraživače je proganjalo pitanje kako su drevni ljudi, koji su posedovali primitivna oruđa, mogli da obrađuju i pomeraju tako velike građevinske blokove. Nova studija je nastala sa ciljem da naučnici pronađu odgovor.
Dolmen Menga je korišćen za sahranjivanje pokojnika, kao što je slučaj i sa ostalim dolmenima širom zapadne Evrope. Ovaj dolmen se izdvaja po svojoj grandioznosti i jedan je od najvećih poznatih megalitskih spomenika u Evropi.
Le Dolmen de Menga, un site mégalithique en Espagne, récemment étudié, démontre une ingénierie avancée de l'époque néolithique. https://t.co/xxw3PQMcdc
— Science&Vie (@science_et_vie) December 9, 2023
Dolmen potiče iz bretonskog jezika i u bukvalnom prevodu znači kameni sto.
Megalit Menga nalazi se Uneskovoj listi svetsku baštinu od jula 2016. godine. Procenjuje se da njegova težina iznosi neverovatnih 150 tona! Izgrađen je oko 3800–3600. godine pre nove ere.
„Tehničke i intelektualne mogućnosti prošlih društava ogledaju se u spomenicima koje su izgradili“, napisali su autori u radu.
Drevni ljudi su imali dovoljno znanja za velike poduhvate
Istraživači su detaljno istražili sastav kamenja korišćenog za izgradnju dolmena. Hteli su da otkriju odakle potiče i kako je transportovan do gradilišta.
Naučnici kažu da bi podizanje i postavljanje glavne kamene ploče zahtevalo skele i jaku užad. Da bi se takvi blokovi transportovali bez oštećenja, bili bi potrebni veoma ravni putevi. Nešto što je jako teško zamisliti pre 5700 godina. Svaki poduhvat je zahtevao pažljivo planiranje, veoma složen inženjerski rad i razne proračune.
Tim istraživača je koristio tehnike petrografske i straigrafske analize kako bi saznali više o sastavu kamenja. Rezultati analize su pokazale da je kamenje uglavnom kalkareniti, „loše cementirana detritna sedimentna stena koja se može uporediti sa onim poznatim kao ‘meko kamenje’ u modernom građevinarstvu“.
Prema istraživačima, takav mekani tip stene bi bilo teško transportovati bez nanošenja štete. Još jedan dokaz da je za potrebe transporta bio neophodan određeni nivo inženjerske sofisticiranosti.
„Ovo meko kamenje je osetljivo na transport, što je sigurno predstavljalo dodatnu komplikaciju u procesu izgradnje. Rad sa ovim velikim i krhkim kamenjem mora da je uključivao ogromnu radnu snagu ne samo za obradu kamena, već i prilikom obrade drveta i pravljenje užadi za transportovanje i pomeranje“, rekli su autori,
Takođe, dolmen je namerno orijentisan tako da je dnevna svetlost mogla da dopire do pogrebne komore.
Drevni inženjeri su smislili način kako da zaštite dolmen od prodiranja vode i erozije.
Na osnovu geoloških istraživanja, autori smatraju da je kamenolom Sero de la Kruz, udaljen 3 km od Menge najverovatniji kandidat odakle je kameni materijal vađen za izgradnju kolosalnog dolmena.
