Kristalne lobanje su stekle slavu u avanturističkom filmu Stivena Spilberga “Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje”. Iako su kristalne lobanje dugo predstavljale arheološku zagonetku, ispostavilo se da su lažne.

Raniji istraživači i pristalice pseudonaučnih tvrdnji verovali su da su kristalne lobanje delo mezoameričkih kultura poput Maja i Asteka.

Oni koji su želeli da veruju u njihovu autentičnost isto su verovali da kristalne lobanje imaju mistične psihičke i isceliteljske moći. Odnosno da leče bolesti, i da daju dar ljudima da predvide buduće katastrofe i slično.

Nijedna kristalna lobanja nije pronađena arheološkim iskopavanjima, odnosno nije pronađena ni na jednom arheološkom lokalitetu. Uprkos postojećim dokazima da je reč o lažnjacima, ljubitelji misticizma i teorija zavera i dalje veruju da su one obavijene velom misterija i da se tu priča ne završava.

Pojavile su se u 19. veku

Kristalne lobanje su početkom 19. veka počele da postaju deo privatnih i javnih muzejskih kolekcija širom sveta. One su izrađene od čistog ili mlečno belog kvarca.

Navodno su, oni koji su ih pronašli, pričali kako su lobanje stare po nekoliko desetina hiljada godina i da pripadaju mezoameričkim civilizacijama.

Tokom 19. veka, interesovanje javnosti i naučnika za mezoameričke lokalitete dovelo je do povećanja trgovine lažnim artefaktima. Trgovina je postala toliko problematična da je arheolog Smitsonijan, Vilijam Henri Holms, napisao članak pod nazivom „Trgovina lažnim meksičkim antikvitetima“ za nauku 1886”, piše Heritage Daily.

Kristalna lobanja iz Britanskog muzeja

Lobanja od kvarca koja se danas čuva u Britanskom muzeju kupljena je od Tifanija iz Njujorka kasnih 1890-tih godina. Iako izgleda fenomenalno, njeno poreklo nije jasno. Lobanja je prošla kroz mnoge ruke. G. F. Kunc je 1890. rekao da ju je prvobitno doneo španski oficir iz Meksika „negde pre francuske okupacije Meksika“.

Pre toga se još sumnjalo da je lobanja ustvari dalekoistočnog porekla. Međutim, kada je dodata u kolekciju Britanskog muzeja tada je već bila prihvaćena kao Astečka.

“Pokušaji da se ovo proveri na tehnološkim osnovama nisu se pokazali uspešnim. Iako je stilizacija karakteristika lobanje u opštem skladu sa drugim primerima koji se prihvataju kao prave astečke ili mikstečke rezbarije, ukupan izgled ne predstavlja očigledan primer astečkog ili bilo kog drugog mezoameričkog umetničkog stila”, piše na sajtu Britanskog muzeja.

Ipak su kristalne lobanje lažne

Naučnici iz Britanskog muzeja u Londonu i Smitsonijan muzeja u Vašingtonu sproveli su analize kristalnih lobanja pomoću elektronskih mikroskopa. Nakon što su pronašli oznake koje su mogle biti napravljene samo savremenim alatima za rezbarenje, umesto kamenim, koštanim i drvenim alatima koji su se koristili pre dolaska Kolumba, zaključili su da su lobanje lažne.

• Misterija lobanje iz Perua sa metalnim implantom. Drevni hirurški implant ili moderna prevara?

Iako su lobanje uobičajen motiv u drevnoj Mezoamerici, a posebno u astečkoj umetnosti, stil i tehnika kristalnih lobanja ne podsećaju na te drevne lobanje. Naučnici veruju da su proizvedene u 19. veku u Evropi kada se javlja ogromno interesovanje za antički svet i drevne artefakte.

Budući da o njima ne postoje pisani, niti bilo kakvi drugi zapisi, a nisu ni arheološki potvrđene, može se slobodno zaključiti da je reč o lažnim kristalnim lobanjama koje ne pripadaju drevnim mezoameričkim civilizacijama.