Istraživači su otkrili da je monah iz 18. veka balsamovan kroz rektum, što predstavlja dosad nezabeleženu tehniku.

Vekovima su mnoge kulture širom sveta balsamovale svoje mrtve, najčešće iz verskih razloga. Metode su se razlikovale, ali nisu sve bile podjednako dobro proučene.

U prvom izveštaju o ranije nedokumentovanoj metodi balsamovanja, međunarodni tim istraživača analizirao je mumiju iz malog austrijskog sela. Detaljne analize pružile su uvid u slabo poznate tehnike mumifikacije i omogućile identifikaciju tela. Reč je o austrijskom monahu koji je preminuo od tuberkuloze.

Mumija je pripadala monahu

Nakon ispitivanja njegove mumije, naučnici su otkrili da je za očuvanje tela korišćena neuobičajena mešavina materijala. Bio je ispunjen grančicama i drvenim ivericama, a telo tretirano cink-hloridom. Torzo je pokazivao minimalne znake raspadanja.

• Otkriveni prvi dokazi balsamovanja kod plemićke porodice
• I monasi su bolovali od tuberkuloze na Rudniku
• Najbolje balsamovana mumija ikada i jedna od najlepših bila je Lejdi Rai

Dalje analize omogućile su identifikaciju mumije kao lokalnog parohijskog vikara koji je živeo u regionu pre oko 300 godina. „Neobično dobro očuvana mumija iz kripte crkve u Sankt Tomas am Blazenštajnu pripada lokalnom vikaru Francu Ksaveru Sidleru fon Rozenegu, koji je preminuo 1746. godine“, izjavio je dr Andreas Nerlih, patolog sa Univerziteta Ludvig-Maksimilijan i prvi autor studije objavljene u časopisu Frontiers in Medicine.

Drugačiji tip balsamovanja

Tim je sproveo opsežna ispitivanja, uključujući CT skeniranje, fokalnu obdukciju i radiokarbonsko datiranje. Gornji deo tela bio je u gotovo netaknutom stanju, dok su glava i donji ekstremiteti pokazivali znake postmortalnog raspadanja.

Tokom istrage, istraživači su pronašli raznovrstan strani materijal u trbušnoj i karličnoj duplji. Otvaranjem tela otkriveni su drveni iveri od jele i smrče, delovi grana, kao i različite tkanine – uključujući lan i konoplju. Svi ti materijali bili su lako dostupni u to vreme i na tom prostoru.

Smatra se da je ova kombinacija materijala omogućila dobro očuvanje tela. „Drvene iverice, grančice i suva tkanina apsorbovale su većinu telesnih tečnosti“, objasnio je Nerlih. Osim apsorbenata, toksikološke analize su otkrile tragove cink-hlorida, snažnog sredstva za isušivanje.

Ova metoda se razlikuje od klasičnih pristupa u kojima se telo otvara radi balsamovanja. U ovom slučaju, svi materijali su ubačeni kroz rektum. „Ovakva praksa možda je bila češća nego što se misli, ali je ostala neprepoznata u slučajevima kada je raspadanje oštetilo telesna tkiva“, dodao je Nerlih.

Unutar tela pronađena je i mala staklena kugla sa otvorima na oba kraja – moguće monaška aplikacija za tkaninu. Pošto je pronađen samo jedan primerak, moguće je da je slučajno ostao u telu tokom pripreme.

Uvid u način života i smrt monaha

Analize su pokazale da je monah imao između 35 i 45 godina i da je umro najverovatnije između 1734. i 1780. godine, što se poklapa sa Sidlerovim životom. Takođe je utvrđeno da se hranio kvalitetnom ishranom zasnovanom na žitaricama, proizvodima životinjskog porekla i verovatno ribom iz unutrašnjosti. Nedostatak tragova fizičkog stresa na skeletu ukazuje na život bez teškog fizičkog rada, u skladu sa svešteničkom službom. Otkriveni su i znaci dugotrajnog pušenja, kao i tuberkuloze pluća pred kraj života.