Dugo se verovalo da su ljudi pripitomili konje pre oko 5.000 godina. Međutim, nova genetska i arheološka istraživanja pokazuju da je taj proces bio znatno složeniji i dugotrajniji nego što se ranije mislilo.

Domestikacija konja predstavlja jedan od najvažnijih tehnoloških i društvenih preokreta u ljudskoj istoriji. Konji su se, kao i danas, u prošlosti koristili za vuču, mužu, ishranu, rituale i kretanje ljudi. Ovaj proces je trajao dugo, ali je umnogome olakšao mobilnost, trgovinu, komunikaciju i prenošenje jezika, ali i ratovanje. Zato se kaže da je svet osvajan na leđima konja.

Nova studija, objavljena u časopisu Science Advances, pomera vreme kada su ljudi počeli da koriste konje u svakodnevici na osnovu genetskih istraživanja. Genetska istraživanja ukazuju na to da se populacija domaćih konja, koja će kasnije dominirati Evroazijom, stabilizovala i naglo proširila tek između 2200. i 2100. godine pre nove ere.

Tri genetske linije domaćih konja

Danas se sve više odbacuje ideja da su konji pripitomljeni na jednom mestu i u jednom trenutku. Umesto toga, pripitomljavanje je bilo dugotrajan proces koji se paralelno odvijao u više oblasti Evroazije. Genetska istraživanja izdvajaju tri velike linije ranih domaćih konja: DOM1 u centralnoj Aziji, DOM2 u pontsko-kaspijskim stepama i DOM3 u Evropi i Anadoliji. Ipak, samo će populacija DOM2 doživeti pravu ekspanziju u Evropi, Anadoliji, Bliskom istoku i centralnoj Aziji i postati osnova većine savremenih domaćih konja.

Ovi konji su nosili genetske promene povezane sa strahom, anksioznošću i snažnijom građom leđa pogodnom za nošenje jahača. To znači da su od divljih, plašljivih životinja postali mirniji i pogodniji za jahanje.

Najstariji domestikovani konji

Naime, neki od najranijih dokaza (DOM1) potiču iz kulture Botaj u Kazahstanu i srodnih naselja za uzgoj konja u stepama istočno od Urala, koji se datuju od oko 3500. do 3100. godine pre nove ere. Oni su bili lovci-sakupljači koji su lokalno pripitomili konje, postavši specijalizovani čuvari konja, lovci i stočari, bez drugih pripitomljenih životinja osim pasa. Konji su činili 99% konzumiranih životinjskih ostataka.

U Botaju, konji su verovatno bili terani u ograđene prostore, muženi i klani, a verovatno i jahani. Tragovi korišćenja uzda primećeni su na donjim drugim pretkutnjacima konja, gde su uočena karakteristična oštećenja nastala trenjem užadi ili uzda.

Prvi jahači konja

Prvo jahanje konja se, pre svega, dovodi u vezu sa jamnom kulturom u pontsko-kaspijskim stepama, zapadno od Uralskih planina, oko 3200–2600. godine pre nove ere. godine pre nove ere.

Takođe, upotreba kobiljeg mleka (analiza peptida) primećena je u zubnom kamencu kod dve osobe iz ove kulture. Konjskih skeletnih ostataka ima u naseljima, grobovima i na njihovim kurganima. Oko 10% identifikovanih životinjskih ostataka pripada upravo konjima. Sve to zajedno ukazuje na njihovu upotrebu za jahanje i čuvanje stoke, ali i u ishrani.

Dokazi jahanja konja na skeletu čoveka

Dugotrajno jahanje ostavlja karakteristične tragove i na skeletu jahača. Te promene se uočavaju na karlici, butnim kostima i donjem delu kičme, ali i u vidu povreda nastalih usled pada s konja. U studiji objavljenoj 2024. godine u Science Advances, istraživači su analizirali 217 ljudskih skeleta sa 37 različitih lokaliteta u jugoistočnoj Evropi. Pokojnici su bili sahranjeni između 5. i 2. milenijuma pre nove ere.

Posmatrali su taj skup specifičnih promena (markera) na skeletima koje se dovode u vezu sa učestalim jahanjem. Naučnici su ocenili da je oko 20% analiziranih skeleta iz kulture Jamna često jahalo konje tokom 3. i 4. milenijuma pre nove ere.

Sa konjima se pojavljuju i kola

Genetska istraživanja danas menjaju ne samo razumevanje jahanja, već i poreklo samih konja. Iako se dugo smatralo da je konj Prževaljskog poslednji pravi divlji konj na svetu, genetska istraživanja pokazuju da on verovatno potiče od veoma ranih pripitomljenih populacija, ukazujući na to koliko su ljudi duboko oblikovali populacije konja tokom hiljada i hiljada godina. Zato je važno razumeti kada je došlo do rane domestikacije konja.

• Razvoj pravog sedla pomogao osvajanju Azije
• Kada su ljudi prvi put jahali konje – istraživanja pokazuju pre 5.000 godina
• Tajne iz prošlosti – prvi govornici indoevropskog jezika

S pojavom jahanja i upotrebe kola, stepske populacije počele su da se šire na istok i zapad preko ogromnih prostranstava Evroazije. Ta ekspanzija obuhvatala je hiljade kilometara i donela je nove tehnologije, oblike ratovanja i načine komunikacije. Stoka je u početku vukla kola, ali su konji ubrzo postali ključni za brzo kretanje ljudi preko velikih razdaljina. Istraživači upravo tu mobilnost povezuju sa širenjem protoindoevropskih jezika. Mnogi današnji jezici Evrope i velikog dela Azije možda svoje poreklo duguju upravo ranim jahačima i vozačima kola sa evroazijskih stepa.