Kosti drevnih Kineza otkrile iznenađujuće količine žive i mračnu stranu potrage za besmrtnošću.

Ljudi su hiljadama godina tragali za načinom da produže život ili čak dostignu besmrtnost. U drevnoj Kini ta potraga nije bila samo filozofska ili religijska ideja. Mnogi su verovali da se večni život može postići posebnim eliksirima. Međutim, nova bioarheološka studija pokazuje da je upravo ta želja možda dovela do hroničnog trovanja živom.

Analizom ljudskih kostiju sa pet arheoloških lokaliteta u Kini, datovanih od perioda Zaraćenih država (5–3. vek p. n. e.) pa sve do dinastija Ming i Ćing (14–19. vek), istraživači su otkrili da su pojedini ljudi, naročito tokom dinastija Han i Tang, imali izuzetno visoke koncentracije žive u organizmu. Studija je objavljena u časopisu International Journal of Osteoarchaeology.

Živa sačuvana u kostima

Živa je teški metal koji se u prirodi najčešće javlja u obliku cinabarita – minerala karakteristične crvene boje. U drevnoj Kini cinabarit je imao brojne primene: koristio se kao pigment za lakirane predmete, u pogrebnim ritualima, medicini, ali i u alhemiji.

• Besmrtno odelo od žada – ovako su vladari dinastije Han pokušavali da pobede smrt
• Novo otkriće moglo bi da reši misteriju žive u mauzoleju prvog cara Kine
• Zašto arheolozi ne smeju da otvore grobnicu prvog cara Kine?

Za razliku od krvi ili kose, koje mogu pokazati samo kratkotrajan kontakt sa živom, ljudske kosti čuvaju tragove izloženosti tokom dužeg dela života. Zbog toga predstavljaju dragocen izvor podataka za bioarheologe.

Istraživači su analizirali 99 skeleta sa pet lokaliteta u dolinama srednjeg i donjeg toka Žute reke. Koncentracije ukupne žive u kostima kretale su se od gotovo zanemarljivih vrednosti do čak 275,7 mikrograma po gramu, što predstavlja ekstremno visoku koncentraciju za ljudsko koštano tkivo.

Najviše žive kod elite

Najveće koncentracije nisu pronađene nasumično. Posebno se izdvajaju grobnice iz vremena dinastije Tang, gde su najviši nivoi žive registrovani kod osoba sahranjenih u raskošnim grobnicama koje su pripadale aristokratiji. U običnim grobovima koncentracije su uglavnom bile znatno niže.

Ovakav obrazac ukazuje da povećana izloženost nije bila posledica životne sredine, već načina života. Elita je imala pristup skupocenim proizvodima koji su sadržavali živu, ali i alhemijskim preparatima namenjenim produženju života.

Eliksir besmrtnosti koji je bio otrov

Kineska alhemija razvijala se još od perioda Zaraćenih država, a tokom dinastija Han i Tang doživela je vrhunac. U tadašnjim verovanjima cinabarit je smatran gotovo čudesnom supstancom koja može produžiti život, izlečiti bolesti, pa čak i omogućiti besmrtnost.

Istorijski izvori beleže da su carevi, plemići i bogati slojevi društva konzumirali različite eliksire pripremljene upravo od cinobarita i drugih minerala. Ironično, danas znamo da se upravo iz cinabarita oslobađa živa, koji je jedan od najtoksičnijih metala poznatih čoveku.

Autori studije smatraju da je upravo dugotrajna upotreba ovih alhemijskih preparata najverovatnije odgovorna za ekstremno visoke koncentracije žive pronađene u kostima pojedinih ljudi.

Mlada žena sa zastrašujućom količinom žive

Jedan slučaj posebno je privukao pažnju istraživača. Reč je o ženi iz perioda dinastije Tang, staroj između 25 i 30 godina, kod koje je izmerena najveća koncentracija žive u čitavom istraživanju, čak 275,7 mikrograma po gramu koštanog tkiva.

Iako uzrok njene smrti nije moguće sa sigurnošću utvrditi samo na osnovu kostiju, istraživači razmatraju dve mogućnosti. Prva je da je umrla usled akutnog trovanja izazvanog velikom količinom alhemijskog eliksira. Druga je da je već bila teško bolesna i da je eliksir uzela kao poslednji pokušaj da produži život.

U oba slučaja, paradoks je očigledan. Preparat namenjen besmrtnosti mogao je doprineti njenoj smrti.

Žene su takođe učestvovale u alhemiji

Istraživanje je donelo još jedno zanimljivo otkriće. Od devet osoba sa najvišim koncentracijama žive, pet su bile žene. To dovodi u pitanje uvreženo mišljenje da su se alhemijom i konzumiranjem eliksira bavili gotovo isključivo muškarci.

Arheološki nalazi i istorijski izvori već ukazuju da su pojedine žene iz viših društvenih slojeva, uključujući pripadnice dvora i taoističke monahinje, učestvovale u ovim praksama. Rezultati nove analize pružaju i bioarheološki dokaz koji ide u prilog toj pretpostavci.

Šta nam kosti govore?

Ova studija predstavlja prvo veliko istraživanje koncentracije žive u kostima drevnog stanovništva Kine. Rezultati pokazuju da se bioarheologija ne bavi samo određivanjem pola, starosti ili visine pokojnika. Analizom hemijskog sastava kostiju moguće je rekonstruisati način života, ishranu, zdravstveno stanje, pa čak i kulturne običaje koji su ostavili trag u ljudskom organizmu.

U ovom slučaju, kosti su sačuvale svedočanstvo o jednoj od najvećih ljudskih opsesija – potrazi za večnim životom.