Zagonetni Vojničev rukopis napisan je na jedinstvenom jeziku i možda je dešifrovan nakon 600 godina od njegovog nastanka. Sada istraživači veruju da se tu radi o seksu.

Već 600 godina Vojničev rukopis je ostao misterija. Vojničev rukopis dugo je zbunjivao i fascinirao istoričare i javnost. Ovaj kasnosrednjovekovni dokument pokriven je ilustracijama zvezda i planeta, biljaka, simbola zodijaka, golih žena i plavih i zelenih tečnosti. Ali sam tekst, za koji se smatra da je delo pet različitih autora, nije bio razumljiv, do nedavno. Postao je opsesija mnogih, od istoričara, profesionalni i amaterskih kriptografa, razbijača kodova do pseudonaučnika, koji ga povezuju sa vanzemaljcima.

Srednjovekovni rukopis pronašao je 1912. godine poljski preprodavac retkih knjiga po imenu Vilfrid Vojnič. Rukopis je bio skriven među mnoštvom rukopisa u vili Mondragone u Italiji. Vojniču je odmah privukao pažnju nepoznat jezik i čudne ilustracije, mahom nepostojećih biljaka i nagih kupačica. Ubrzo ga je kupio. Od tada, ovaj zagonetni rukopis nosi naziv kao Vojničev rukopis.

U članku objavljenom u časopisu Social History of Medicine, autori  Kigan Bruver i Mišel Luis predlažu da je jedna od opisanih tema u Vojničevom rukopisu – seks. I da najveći dijagram predstavlja i pol i začeće.

Kasnosrednjovekovna seksologija i ginekologija

Istraživanje Vojničevog rukopisa otkrilo je neke naznake o njegovom poreklu. Datovanje ugljenikom C14 daje 95% verovatnoće da kože korišćene za izradu rukopisa potiču od životinja koje su umrle između 1404. i 1438. godine. Međutim, njegov najraniji pouzdano poznati vlasnik bio je saradnik Svetog rimskog Car Rudolf II, koji je živeo od 1552. do 1612. godine. Između tih godina ne zna se ko je bio njegov vlasnik.

Određene ilustracije (zodijački simboli, dizajn krune i poseban oblik zida zamka koji se zove Swallowtail Merlon) ukazuju na to da je rukopis nastao u kulturnim oblastima južne germanske ili severne Italije.

„Jedan odeljak sadrži ilustracije golih žena koje drže predmete pored, ili okrenute ka njihovim genitalijama. Ovo ne bi pripadalo isključivo biljnom ili astronomskom rukopisu. Da bismo razumeli ove slike, istražili smo kulturu kasnosrednjovekovne ginekologije i seksologije – koje su lekari u to vreme često nazivali „ženskim tajnama““, rekao je Kigan Bruver.

Prvo su istražili bavarskog lekara Johanesa Hartliba (oko 1410–1468), koji je živeo otprilike u vreme i mesto nastanka Vojničevog rukopisa. Hartlib je pisao o biljkama, ženama, magiji, astronomiji i kupatilima. Takođe je preporučio upotrebu „tajnih slova“ (kao što je šifra, tajna abeceda ili slično) za nejasne medicinske recepte i procedure koje mogu dovesti do kontracepcije, abortusa ili steriliteta.

Iako njegova tajna abeceda nije preživela, analiza njegovog rada je pomogla autorima rada da razumeju stavove koji bi inspirisali upotrebu šifrovanja u to vreme.

„Na primer, Hartlib je osećao jaku bojazan da će „ženske tajne“ postati opšte poznate. Brinuo se da bi njegovi spisi mogli olakšati vanbračni seks i da će ga Bog osuditi ako se to dogodi“, piše Kigan.

U svojim nešifrovanim spisima, on ili odbija ili okleva da piše o određenim temama, kao što su postporođajne vaginalne masti, seksualno zadovoljstvo žena, tvrdnje žena koje rađaju životinje, „ispravan“ koitalni položaj za začeće, promena libida saveti o ishrani i informacije o otrovnim, halucinogenim, kontraceptivnim ili abortivnim biljkama.

Pišući za muške aristokrate na bavarskom jeziku (umesto akademskog latinskog), Hartlib kaže da bi takvo znanje trebalo ograničiti na seksualne radnike, obične ljude, decu. U nekim slučajevima i na same žene, koje su postajale sve pismenije.

Kao čovek koji je cenio heteroseksualni brak i žensku „skromnost“, i koji je osuđivao požudu, promiskuitet i prostituciju, bio je savršeno konvencionalan za svoje okruženje.

Cenzura ženskih tajni

Ako su takvi stavovi tada bili široko rasprostranjeni, da li je bila rasprostranjena i cenzura ženskih tajni? Kratak odgovor je: da.

„Tokom našeg istraživanja, dekodirali smo brojne šifre iz ovog perioda (ali nijednu iz Vojničevog rukopisa). Najduža je bila šifra od 21 reda iz kasnosrednjovekovne severne Italije koja je zamaglila recept sa ginekološkom upotrebom, uključujući abortus“, objašnjava Kigan.

Autori rada su pronašli i mnoge primere autora koji su se samocenzurisali, ili čitalaca koji brišu ili uništavaju informacije u ginekološkim i/ili seksološkim tekstovima. Cenzori bi često prikrili samo nekoliko reči, obično genitalnih izraza ili imena biljaka u receptima, ali ponekad bi uklonili cele stranice ili poglavlja.

Jedan bavarski rukopis uključuje recepte za nevidljivost i magične čini za seksualno prisiljavanje žena, nakon čega su dve stranice uklonjene. Cenzor piše da je ovo uklanjanje učinjeno „ne bez razloga“.

Rozete u Vojničevom rukopisu

„Analizirajući Vojničeve ilustracije kroz ovaj objektiv, predlažemo da Rozete, najveća i najrazrađenija ilustracija u rukopisu, predstavljaju kasnosrednjovekovno razumevanje seksa i začeća“, pišu autori.

Oni isiču da je njihov predlog u skladu sa patrijarhalnom kulturom tog vremena i rešava mnoge očigledne protivrečnosti rukopisa. To im, takođe, omogućava da identifikuju nekoliko karakteristika ilustracije.

U kasnom srednjem veku verovalo se da materica ima sedam komora, a vagina dva otvora (jedan spoljašnji i jedan unutrašnji).

Oni veruju da devet velikih krugova Rozeta predstavljaju ovo. Pri čemu centralni krug predstavlja spoljašnji otvor, a gornji levi krug predstavlja unutrašnji otvor. Osam spoljnih krugova imaju glatke ivice jer predstavljaju unutrašnju anatomiju. Dok centralni krug ima oblikovanu ivicu jer predstavlja spoljašnju anatomiju.

Prikaz začeća u Vojničevom rukopisu

Abu Bakr Al-Razi, persijski lekar koji je uticao na evropsku medicinu kasnog srednjeg veka, napisao je da pet malih vena postoji u vaginama devica. Vidimo ih kako trče od gornjeg levog kruga ka centru.

Tadašnji lekari su takođe verovali da su muška i ženska komponenta neophodne za začeće, a obe su se zvale „sperma“. Oni su prikazani žutom (muško) i plavom (žensko). Smatralo se da žene uživaju u kretanju dve sperme u materici, što je prikazano kroz linije i šare.

Smatralo da materica ima dva roga ili šiljke, što možemo videti u gornjem desnom i donjem desnom krugu.

Dvorci i gradske zidine mogu predstavljati igru reči na nemačkom terminu schloss, koji je imao značenja uključujući „zamak“, „bravu“, „ženske genitalije“ i „žensku karlicu“.

A dva sunca u krajnjem levom i donjem desnom uglu verovatno odražavaju Aristotelovo uverenje da Sunce obezbeđuje prirodnu toplotu embrionu tokom njegovog ranog razvoja.

„Iako mnoge karakteristike ilustracije tek treba da se razumeju, naš predlog vredi pažljivog razmatranja. Nadamo se da će mu buduća istraživanja rukopisa pristupiti kroz sličan objektiv. Možda bismo, uz dovoljno tragova, mogli pronaći način da konačno dekodiramo ovaj neuhvatljivi tekst“, zaključuju autori rada.

---

Ovaj članak je preuzet sa The Conversation pod Creative Commons licencom

Vojničev rukopis u pdf-u (pogledati strane 138-158)