Drevne Maje su imale genijalne ideje i bile su pioniri kada je u pitanju upravljanje sistemima vode. Maje su razvile strategije skladištenja i upravljanja vodom, koristile su vodene biljke za filtriranje i čišćenje vode. Naučnici smatraju da njihove metode mogu da pomognu za buduće potrebe u slučaju nestašice pijaće vode.

Maje su se pojavile u Jukatanu pre 4.000 godina gde su napredovale hiljadama godina, sve do kolapsa njihove civilizacije. Jedan od faktora pada civilizacije, koji se često uzima u obzir od strane naučnika, jeste suša.

Kako bi preživele u regionu bez površinskih voda, drevne Maje su morale da se uključe u kolektivno upravljanje vodama. Hidraulički sistem koji su konstruisale Maje bio je u stanju da se prilagodi velikim potrebama rastuće populacije Jukatana.

Populacije se neverovatno povećala, sa oko 3 miliona na 13 miliona tokom nekoliko stotina godina!

Da bi se izborili sa sezonskim varijacijama padavina, Maje su razvile strategije za skladištenje i upravljanje vodom. Naučile su kako da grade rezervoare za sakupljanje kišnice. Izgradile su brane na vrhovima brda, kako bi koristili padine za distribuciju vode kroz kanale u složenom sistemu za navodnjavanje.

Gradovi su dizajnirani da zahvataju vodu iz padavina, a kamenolomi i iskopine ​​su pretvorene u rezervoare za vodu. Maje su izgradile puteve (zvane sacbe) da bi povezale gradove i naselja i obezbedile pristup svetim centrima kao što su hramovi, kao i rezervoarima za vodu i cenote-ima (prirodni kružni rezervoari ili vrtače). Pejzaž bi bio prošaran kružnim rezervoarima za vodu, koji bi bili glavni izvor slatkovodne vode za stanovništvo.

Voda je uvek i uvek će biti dragocena svim živim bićima

Drevne Maje su vodu koristile za piće, preradu hrane, kuvanje i kupanje, za sve potrebe. Ali i za gradnju, proizvodnju krečnog cementa, obavljanje rituala i za podizanje piramidalnih kompleksa. Za ove potrebe su bile neophodne značajne količine vode.

Gradovi Maja su bili u stanju da odrede hemijski različite izvore vode za poljoprivrednu, svetu i kućnu upotrebu, uključujući upotrebu peska i lokvanja za čišćenje vode i upotrebu mešavine zeolita (vulkanskog peska) i krupnog kristalnog kvarca veličine peska za filtriranje vode za piće.

Kvarcni pesak je transportovan sa velikih udaljenosti u velike gradove poput Tikala, u sadašnjoj severnoj Gvatemali. Zeolit može da filtrira nečistoće i mikrobe koji izazivaju bolesti iz vode. Zeolit bi takođe bio uvezen iz izvora udaljenih oko 30 kilometara.

Prema novoj studiji, objavljenoj u časopisu PNAS, ističe se da su Maje koristile vodene biljke koje su bile ključne za filtriranje i čišćenje vode. I da se isti princip može danas primeniti kako bi se smanjilo zagađenje vode koja je svima neophodna za život.

„Maje su gradile i održavale rezervoare koji su bili u upotrebi više od 1.000 godina“, piše u radu Lise Lucero.

„Većina velikih južnih ravničarskih gradova Maja pojavila se u oblastima u kojima je nedostajala površinska voda, ali su imala sjajno poljoprivredno zemljište.“

„Tikalovi rezervoari mogu da drže više od 900.000 kubnih metara vode“, piše u studiji. Procene navode da je do 80.000 ljudi živelo u gradu i njegovoj okolini u kasnom klasičnom periodu, otprilike 600. do 800. g. n.e. Rezervoari su održavali ljude i useve napojenim i hidriranim tokom sušne sezone.

Pripadnici kraljevske porodice Maja zaslužili su veliki deo svog statusa zahvaljujući svojoj sposobnosti da snabdevaju vodu stanovništvu.

„Čista voda i politička moć bile su neraskidivo povezane – što pokazuje činjenica da su najveći rezervoari izgrađeni u blizini palata i hramova“, napisala je dr Lucero.

Vodene biljke su prirodni filter za vodu

Ključni izazov je bio da se spreči da stajaća voda u rezervoarima ostane stajaća i nepitka, a za to su se Maje verovatno oslanjale na vodene biljke, od kojih mnoge i danas naseljavaju močvarna područja Centralne Amerike.

Ove biljke su filtrirale vodu, smanjujući zamućenost i apsorbujući azot i fosfor.

Maje su morale da brinu o vodenim biljkama koje su im bile neverovatno korisne. One su brale biljke i sadile nove. Uklonjene biljke iz rezervoara bi koristili dalje za đubrenje polja i bašte.

Najpoznatija vodena biljka povezana sa drevnim Majama je lokvanj, Nimphaea ampla. Lokvanj može da uspe samo u čistoj vodi. Njegov polen je pronađen u sedimentima jezgara iz nekoliko rezervoara Maja.

Kako bi lokvanj mogao da živi u čistoj vodi, rezervoari su bili obloženi glinom. Maje su izbegavala da grade svoje rezidencije u blizini rezervoara iz razloga da ne bi došlo do kontaminacije.

„Izgrađene močvare pružaju mnoge prednosti u odnosu na konvencionalne sisteme za prečišćavanje otpadnih voda“, napisala je Lisa u radu.

Sledeći korak jeste da se primene lekcije iz prošlosti na moderne primere.

Izvori: Eureka  Unesco PNAS