Među mnogobrojnim tajnama koje Beograd skriva, jedno otkriće iz 17. veka je najupečatljivije. Pet lobanja, pažljivo složenih i sačuvanih kroz vekove, otkrivaju priču o brutalnim egzekucijama. Način na koji su nastradali, ukazuje da žrtve nisu bile obični ljudi.

Na prelasku iz 17. u 18. vek, Beograd je bio poprište dinamičnih i često tragičnih istorijskih događaja. Sukobi između Osmanskog i Habzburškog carstva doneli su ne samo političke turbulencije već i lične tragedije, čije ostatke otkrivamo vekovima kasnije.

Kakve je promene Beograd pretrpeo pokazala su zaštitna arheološka iskopavanja na lokalitetu Rajićeva ulica. U rovu 12, koji je bio posebno zanimljiv istraživačima. pronađene su odrubljene ljudske lobanje muškaraca od 20-45 godina starosti.

Na svim lobanjama primećeni su tragovi obezglavljivanja u predelu vratnih pršljenova, nastali oštricom hladnog oružja. Kod jedne lobanje uočene su povrede koje pokazuju javno izlaganje, odnosno nabijanje na kolac. Rad naših antropologa/arheologa objavljen je u zborniku Trends in Biological Anthropology, vol. 1. (2015).

Odrubljivanje glava

„Odsecanje glave se široko smatralo najstrožom kaznom izrečenom samo za najteže zločine, kao što je delo izdaje države ili suvereniteta“, naveli su autori rada. U moderno doba ovaj oblik smrtne kazne praktikovao se u Osmanskom carstvu. Postoje i zapisi evropskih diplomatskih putnika koji su posetili Balkan u 16. i 17. veku, tvrdeći da su videli odsečene glave špijuna izložene javnosti kao odvraćanje od drugih.

Na osnovu dostupnih podataka, odsecanje glava može se postaviti između 1688. i 1717. godine. Pronađene lobanje su jedino arheološko otkriće iz ovog perioda na Balkanu do danas koje svedoči o smrtnoj kazni odsecanjem glave.

Otkriće odsečenih glava

Zaštitna arheološka istraživanja sprovedena su 2004. godine u Rajićevoj ulici u Beogradu. Odsečene lobanje pronađene su u poslednjem austro-osmanskom horizontu, kao i devet skeleta. Reč je o dinamičnom periodu od 1690-ih do kasnog 18. veka, obeležen austro-osmanskim ratovima i opsežnim preoblikovanjem tvrđave i grada.

• Misterija odrubljenih glava probijenih klinovima
• Kelti su obezglavljivali neprijatelje, ali su se potrudili da sačuvaju njihove glave
• Otkriveni prvi dokazi balsamovanja kod plemićke porodice

Antropološka analiza lobanja i sačuvanih pršljenova pokazala je slične tragove posekotina, poput onih koje ostavljaju mačevi. Prema mišljenju autora rada takve ulazne i izlazne uglove može proizvesti samo oružje sa sečivom slično maču, ali blago zakrivljeno, tanje i stoga lakše za manevrisanjem, a to bi bila sablja. Sablja je bila široko korišćeno oružje na Balkanu od 16. do 20. veka.

Nabijanje glave na kolac

Posebno se ističe žrtva pod oznakom G22 koja je zadobila dve smrtonosne povrede: jednu u čeonu, drugu u obe temene kosti. Možda je bio odmah ubijen ili izgubio svest, a onda mu je glava oslonjena na podupirač, bočno na levom obrazu i odsečena verovatno uobičajenom tehnikom.

Ono što je u ovom slučaju intrigantno su povrede nastale oštricom na potiljačnoj kosti nanete neposredno nakon odsecanja glave. „Svrha ovih udaraca je možda bila da se učini „lakšim“ postavljanje glave na kolac za javno izlaganje. Ovo je jedina lobanja koja pokazuje dokaze o daljem nasilnom prodiranju u bazu lobanje kada se glava nabije na kolac“, pišu autori.

Najgori vid smrtne kazne

Ubrzo nakon pogubljenja glave su odložene, na šta ukazuje prisustvo mandibula i anatomska veza vratnih pršljenova, koji još nisu bili pogođeni postmortalnom dekompozicijom.

„Štaviše, bili su uredno raspoređeni, što ukazuje na meru poštovanja prema streljanima. Oblik kazne sugeriše na ugledne civile ili visoko rangirane pripadnike vojske. Da su zaista bili značajni i dobro stojeći, govore njihovi zdravi i dobro održavani zubi“, kažu autori u radu,

Ovaj način ubijanja „plemića“ kod gradske sirotinje ne bi bio samo čin omalovažavanja srazmernog zločinu za koji su kažnjeni, kako ističu autori, „već brisanje činjenice da su ikada postojali“.