Bila mi je velika čast da budem ovogodišnji, a nadam se i višegodišnji, član tima arheologa koji je vršio iskopavanja velikog neolitskog naselja. Naša mala avantura na Slatini – Turskoj česmi, lokalitetu kod sela Drenovac (Paraćin), predstavlja moje istinsko upoznavanje sa arheološkom materijom. Predvodio nas je prof. dr Slaviša Perić, viši naučni saradnik Arheološkog instituta u Beogradu. To je čovek kog ću definitivno pamtiti po njegovom izuzetnom pristupu svojoj naučnoj oblasti. Realan, ali ne i negativan, pobrao je moje simpatije.

Verovatno nema osobe koja barem jednom nije posetila neki arheološki lokalitet u Srbiji. Lepenski vir, Vinča i Gamzigrad su svakako najpopularnija nalazišta u našoj zemlji, i svi smo imali prilike da se nauživamo njihove veličanstvenosti. Svaka zemlja treba da bude ponosna na svoje kulturno nasleđe. Ipak, poseban osećaj nastaje onda kada zapravo rad vaših ruku postane deo jednog arheološkog istraživanja. Istog onog istraživanja koje je prethodilo nekom od najznačajnijih kulturnih spomenika današnjice.

Prvo terensko iskustvo na Slatini-Turska česma stekao sam pre nego što sam započeo svoj život kao student arheologije. Po prvom polasku iz našeg boravišta OŠ “Branko Krsmanović” dobio sam prve zadatke.

Rad na terenu nije nimalo lak

A prvi zadatak je bio ubedljivo najzahtevniji, onaj po kome se ova nauka poznaje. Polazak na teren u 5 ujutru nije nimalo naivan. Tek kada odete na mesto gde se vrše iskopavanja (arheološkim rečnikom – sonda), uvidite koliko je to težak posao.

Uslovi su uglavnom nehumani, budući da se arheološko nalazište nikada ne nalazi u šumi, već je uvek na otvorenom, te sunce ima sasvim dovoljno prostora da nam se suprotstavi. Stoga nije ni čudo što arheologe uvek zamišljate kao ljude koji ne skidaju šešir sa glave. Osim toga, veliki napor je potreban da bi se baratalo arheološkim alatom. Bez mistrije, lopate, ašova, metlice, četkice, krampa i motike, iskopavanje je nezamislivo. Zato je veoma važno upotrebiti pravi alat na pravom mestu, u pravom trenutku. I to doslovno.

Arheološka istraživanja su spora sa razlogom

Arheološko iskopavanje ne bi bilo arheološko, kad bi svako kopao gde bi stigao, samo da bi našao nešto. Mnogi misle da ova nauka ovako funkcioniše. Da se ne lažemo, i arheolozi su mislili pre nego što su to postali.

Međutim, važno je iskopavati kvadrat po kvadrat, celinu po celinu, sloj po sloj. To se radi u cilju otkrivanja svakih mogućih karakteristika npr. neolitske kuće, kao i uslova u kojima je ona bila. Kao i radi pravilnog i preciznog označavanja cedulja koje označavaju arheološke nalaze ukopane u zemlju, a koje mi moramo da pažljivo razvrstavamo i odvajamo od životinjskih ostataka, jer one nisu naš glavni predmet proučavanja. Celo to usporeno i procesno iskopavanje me je u početku jako nerviralo, jer nisam shvatao zašto je bitno toliko detaljno sve zapisivati, računati i obeležavati, ako će već na kraju sve to biti iskopano.

Kiša i sneg mogu dodatno da uspore rad

Pošto uopšte nismo imali sreće sa vremenom, većinu dana smo proveli u pranju i čišćenju keramike i kostiju, koje su iskopali prošle godine. Nakon što se materijal osuši posle malo dužeg vremena, sledi razvrstavanje da meku, srednju i grubu obradu (obrada zavisi od teksture prelomnih mesta na keramici), posebno se odvajaju tzv. sekundarno goreli nalazi keramike, kao i oni organskog porekla. Tokom ovog posla se uglavnom ostvaruje nešto bliži kontakt sa kolegama, budući da je poželjna saradnja kako bi razvrstavanje teklo brže i jednostavnije.

Takođe, tada sam se najviše upoznao sa arheološkim materijalom. Posebno sam se istakao u obeležavanju (signiranju) razvrstane keramike, koje se vrši dvostrukim prelazom laka za nokte po jednom ćošku materijala, i pisanjem specijalne oznake za lokalitet, sondu, godinu pronalaska, celinu i otkopni sloj.

Kada smo konačno mogli da se vratimo na teren, utisak o tom delu posla mi se drastično promenio. Počeo sam da shvatam mnoge pojmove u terenskoj praksi, naučio kada se koja vrsta alata koristi, ali sam uvideo i ono najbitnije, što kod mnogih pravi zabludu – kontekst. Neizmerno je važan kontekst arheološkog nalaza, te osnovno pravilo glasi da se ne sme iskopati odmah ono što nađemo, da se ne bi izgubio značaj svakog pronađenog nalaza, jer u tom slučaju arheološko iskopavanje nema apsolutno nikakvu vrednost.

U priloženoj slici se vidi zakopana posuda sa kostima u njoj. Kada smo je kolege i ja pronašli, jedva sam čekao da je iskopamo celu, jer je posebnu pažnju privuklo to što se vrlo jasno videla povezanost životinjskog ostatka i posude, te se moglo pretpostaviti da je to bio deo ručka neolitskog čoveka.

Ipak, moju znatiželju nisam hteo glasno da iskažem, upravo zato što je kolega na moje pitanje „šta ćemo sada sa tim“ odgovorio: „’ajde, označićemo i počistićemo okolo, pa ćemo se vratiti ovde sutra“.

Očekivanja su ispunjena

Sutrašnjeg dana sam bio pomalo razočaran što ni tad nismo mogli da iskopamo ovaj veliki nalaz, ali sam naučio veoma važnu stvar, a to je da se arheologija ne može vršiti preko noći. Potrebno je vreme, potrebni su koraci, potrebna je postepenost u istraživanju. Na kraju krajeva iako je ova, nažalost, kratka, avantura bila prilično drugačija od mojih očekivanja, ostaće mi u posebnim uspomenama kao moja prva prava aktivnost u ovom poslu. Radujem se novim putovanjima i budućim arheološkim ekspedicijama, koje su zaista nešto što bi verovatno svako u jednom trenutku života poželeo.

Zahvaljujem se dr Đurđi Obradović na ukazanoj prilici da steknem prvo iskustvo terenskog rada u arheologiji.