Zabeležena je prva poznata kremacija u Africi, praktikovana pre 9.500 godina
Arheolozi su dokumentovali najstariji ritual spaljvanja pokojnika pre 9.500 godina u Africi među lovcima-sakupljačima.
Pre oko 9.500 godina, u podnožju planine Hora na severu današnjeg Malavija, jedna mala zajednica lovaca-sakupljača izvršila je čin koji je do sada bio potpuno nepoznat u afričkom arheološkom zapisu tog perioda – namernu kremaciju odrasle osobe na otvorenoj pogrebnoj lomači.
Otkriće, koje je objavio međunarodni tim istraživača u časopisu Science Advances, predstavlja najstariji dokaz namerne kremacije u Africi, ali i najstariji potvrđeni primer kremacije odrasle osobe na lomači u svetu.
Ovaj nalaz značajno proširuje naše razumevanje pogrebnih praksi praistorijskih zajednica i dovodi u pitanje ukorenjene pretpostavke o jednostavnosti ritualnog života ranih lovaca-sakupljača.
Jedna osoba kremirana
Kremacija je otkrivena na arheološkom lokalitetu HOR-1, u okviru stenovitog skloništa koje je bilo u upotrebi više od 20.000 godina. Između 16.000 i 8.000 godina pre sadašnjosti, ovo mesto je služilo kao prostor za pogrebne i ritualne aktivnosti. Do danas su identifikovani posmrtni ostaci najmanje 11 osoba, ali samo jedna označena kao Hora 3 pokazuje jasne dokaze kremacije.
Analiza spaljenih kostiju i pepela pokazala je da je reč o odrasloj osobi, najverovatnije odrasloj ženi. Njeno telo je pažljivo pripremljeno i spaljeno na velikoj lomači koja je gorela satima, verovatno i danima.
Pažljivo planiran ritual
Bioarheološka i forenzička analiza ukazuju na izuzetno složen i organizovan pogrebni čin. Kosti pokazuju karakteristične pukotine, deformacije i promene boje koje nastaju pri dugotrajnom izlaganju visokim temperaturama. Procenjuje se da je vatra dostizala najmanje 540 °C. Tragovi rezova na kostima ukazuju na uklanjanje mesa kako bi se proces sagorevanja olakšao.
Zanimljivo je da među pronađenim ostacima nema lobanje ni zuba, koji se inače dobro očuvaju čak i nakon spaljivanja. Istraživači pretpostavljaju da je glava namerno uklonjena pre kremacije, što se uklapa u širi regionalni obrazac posthumne manipulacije delova tela, povezan sa sećanjem na pretke i društvenim pamćenjem.
Ogroman napor za spaljivanje jedne osobe
Količina pepela i mikroskopska analiza biljnih ostataka ukazuju na to da je za lomaču prikupljeno najmanje 30 kilograma drveta, trave i lišća. Održavanje tako snažne vatre zahtevalo je koordinisani rad više ljudi i kontinučnu pažnju tokom dužeg vremenskog perioda.
Osim toga, u pepelu su pronađeni sitni kameni fragmenti, što sugeriše da su alati namerno dodavani u vatru tokom rituala. Sve to ukazuje da kremacija nije bila praktično rešenje, već snažno simbolički čin, vidljiv i značajan za čitavu zajednicu.
Mesto sećanja
Jedan od najvažnijih aspekata ovog otkrića jeste činjenica da kremacija nije bila izolovan događaj. Radiokarbonsko datiranje pokazuje da su se na istom mestu palile velike vatre i pre i posle ovog rituala, u razmaku od nekoliko stotina godina. Slojeviti pepelasti depoziti ukazuju na dugotrajnu i ponavljanu upotrebu iste lokacije u prostoru.
Arheolozi ovo tumače kao dokaz postojanja tzv. „postojanog mesta“, lokacije duboko ukorenjene u kolektivno pamćenje zajednice, povezane sa precima, identitetom i teritorijom. Takva praksa se do sada retko povezivala sa mobilnim zajednicama lovaca-sakupljača u tropskoj Africi.
Nova slika praistorijskih društava
Do sada se smatralo da su kompleksni, višegeneracijski pogrebni rituali i monumentalna mesta sećanja karakteristični pre svega za društva sa razvijenom proizvodnjom hrane. Nalaz iz Malavija jasno pokazuje da su i zajednice lovaca-sakupljača bile sposobne za složene obrede, dugoročno planiranje i zajedničko ulaganje resursa u ritualne aktivnosti.
Zašto je upravo ova žena kremirana, dok su ostali članovi zajednice sahranjivani na drugačiji način, ostaje otvoreno pitanje. Da li je imala poseban društveni status, specifičnu ulogu u zajednici ili simboličko značenje koje još ne razumemo, buduća istraživanja tek treba da pokažu.
Jedno je, međutim, izvesno, njen pogrebni ritual ostavio je snažan trag, ne samo u arheološkom zapisu, već i u našem razumevanju duboke prošlosti ljudskog odnosa prema smrti, sećanju i zajednici.
