U bronzanom dobu, kultura Sjaohe sahranjivala je svoje preminule u kovčezima oblikovanim kao čamci, na ivici pustinje u današnjem kineskom regionu Sinđang.

Lokalitet Sjaohe nudi izuzetan uvid u pogrebne prakse s dubokom simbolikom vode, koje se izdvajaju među susednim kulturama tog vremena. Nalazište karakterišu drveni kovčezi u obliku čamaca, životinjske lobanje i kože, kao i nadgrobna obeležja nalik veslima i stubovima za privezivanje. To sve ukazuje na verovanje da je zagrobni život zamišljen kao vodeni svet, možda čak i njegovo ogledalo, piše u studiji Asian Archaeology.

Jedinstvena pogrebna praksa

Zahvaljujući suvoj pustinjskoj klimi, organski materijali su izuzetno očuvani, što istraživačima omogućava detaljno proučavanje verovanja i praksi ove kulture, koja je postojala između 1950. i 1400. godine pre nove ere.

Nedavna studija arheologa dr Đina Kasparija dovodi u pitanje ranija tumačenja ovih pogrebnih običaja, pozivajući na razmatranje u širem kulturnom i ekološkom kontekstu: „Pogrebni ritual je potpuno drugačiji od okolnih kultura, i to je deo fascinacije ove kulture“, ističe dr Kaspari za Phys.org.

Kultura iz Tarimskog basena

Kultura Sjaohe razvila se u oazama Tarimskog basena, u sušnom predelu današnjeg Sinđanga, gde su poljoprivreda i stočarstvo činili osnovu svakodnevnog života. Lokalitet je prvi put dokumentovao švedski arheolog Folke Bergman 1934. godine, ali su obimna iskopavanja sprovedena tek početkom 2000-ih, pod vođstvom Instituta za arheologiju Sinđanga.

• Neočekivano poreklo zagonetnih mumija Tarimskog basena
• Pronađen 5.000 godina star čamac egipatskog faraona
• Arheolozi su otkrili jedinstvenu sahranu žene u drvenom kanuu od pre 1.000 godina

Do sada je identifikovano 167 grobova, pored 12 koje je iskopao Bergman, iako se pretpostavlja da ih je nekada bilo više od 350. Nažalost, značajan broj grobova je u međuvremenu erodirao ili uništen, a samo mali deo nalazišta je detaljno analiziran i objavljen. „Osim ograničenih mapa grobalja Sjaohe, informacije su nažalost još uvek prilično nepotpune. Sahranjene koje sam označio crvenom bojom na su jedine koje su pravilno objavljene”, kaže dr Kaspari.

I nastavlja “dakle, nažalost, ne možemo zaista mnogo reći o ukupnim obrascima jer moramo da sačekamo da naše kineske kolege u potpunosti objave materijale“.

Različiti tipovi grobova

Na lokalitetu Sjaohe identifikovana su tri tipa grobova:

Tip 1 – najčešći, sadrži drvene kovčege zakopane u pesak. Kovčezi su uski i zakrivljeni, često s uspravnim stubom na jednom kraju.

Tip 2 – redak, sadrži samo ženske skelete i dodatnu glinenu školjku izvan kovčega.

Tip 3 – pravougaona struktura s trouglastim ulazom, prekrivena slojevima kože i lobanjama goveda. Nisu pronađeni ljudski ostaci, što sugeriše moguću ritualnu ili simboličnu funkciju.

Dr Kaspari se posebno fokusirao na prvi tip, koji je u prethodnim tumačenjima opisan kao „čamci“ ili „prevrnuti kanui“. Kovčezi su ravnog dna, što je možda simbolično povezano s plovidbom plitkim vodama Tarimskog basena, dok su životinjske kože možda korišćene za „hidroizolaciju“ ovih metaforičkih čamaca.

Posebnu pažnju privlače stubovi pričvršćeni za kovčege. Ranije su tumačeni kao falički ili u obliku vulve, u zavisnosti od boje i oblika završetka. Takođe, zanimljivo je da se falički oblici povezuju sa ženskim sahranama, dok se „vulvasti“ pojavljuju uz muške.

Kovčezi kao čamci za sahranjivanje

Dr Kaspari, ipak, nudi drugačije objašnjenje: „Moguće je da ti stubovi predstavljaju vesla i stubove za privezivanje, namenjene da vode i usidre pokojnika u zagrobnom svetu“, predlaže on. „Njihov okrenut izgled može simbolizovati ideju o ogledalnom zagrobnom životu, slično prikazima iz skandinavskog bronzanog doba, drevnog Egipta i saharske umetnosti.“ U takvom kontekstu, voda i čamac postaju ključni motivi prelaska između svetova – od života do smrti.

Nažalost, kultura Sjaohe je nestala oko 1400. godine p.n.e., a razlozi za njen nestanak ostaju nepoznati. „U ovom trenutku, to bi bila samo spekulacija. Jednostavno nemamo podatke. S obzirom na to da je izuzetno teško dobiti pristup tom području (čak i za kineske istraživače), verovatno nećemo imati dobro zasnovane odgovore neko vreme. Ovo je nesrećno i povremeno frustrirajuće, jer Sinđang igra tako važnu ulogu u našem razumevanju dinamike praistorijske Centralne Azije“, zaključuje dr Kaspari.