Ideja o postojanju “vinčanskog pisma” je danas prisutnija više nego ikada. Nažalost, bez utemeljenih činjenica i naučnih dokaza, mnogi nepoznavaoci materije i još sumnjivijeg zvanja, “prevode” znakove i ornamente na vinčanskoj keramici i dovode ih u vezu, ni manje ni više, nego sa srpskom ćirilicom. Da situacija bude još problematičnija, ukoliko postoji “vinčansko pismo”, onda se može očekivati da se vinčanska kultura nazove i civilizacijom. Međutim, da li je to zaista tako?

Priča o „vinčanskom pismu“ postoji još od 19. veka. Naime, već u 1980-tih godina prošlog veka “vinčansko pismo” je uzelo maha kada je izvesni prof. dr Radivoje Pešić „dešifrovao“ tzv. vinčanicu, ali i etrursko pismo. Po njemu su oba pisma ista i zajedno predstavljaju isti jezik, a to je, ni manje ni više, nego srpski jezik. Nakon toga, počeli su mnogi drugi da se bave nepostojećim pismom i polako pravili problem nauci, odnosno arheologiji.

“Vinčansko pismo”

Danas je, nažalost, stanje još gore. Izuetno velikom brzinom se pogrešne i bez naučnih dokaza informacije prenose na internetu. Na Jutjubu se mogu naći brojne emisije o tzv. vinčanskom pismu i vinčanskoj civilizaciji, odnosno o našim direktnim precima. Takođe, u mnogim internet medijima, kojima je cilj da privuku što veći broj čitalaca, situacija je ista. Termin “vinčansko pismo“ se uglavnom upotrebljava bez znakova navoda.

O ovom sveopšte prisutnom fenomenu pisao je svojevremeno prof. u penziji dr Aleksandar Palavestra, na Odeljenju za arheologiju na Filozofskom fakultetu. U svom naučnom radu Izmišljanje tradicije: “vinčansko pismo“, dr Palavestra ističe da je prof. Vasić prilikom iskopavanja nalazišta Vinča, kod Beograda, uočio ureze na keramici.

„Prvi istraživač Vinče, Miloje Vasić je govorio o znacima na vinčanskoj keramici i figurinama nazivajući ih različito tokom više decenija: “markama” (i smatrajući ih oznakama radionica, svojine klana ili porodice), “urezanim znacima”, “pismenima”, “pismenim znakovima”, “grafitima“.“ Ali ih nikada nije nazvao pismom. Nažalost, Vasićevi radovi i reči se izvlače iz konteksta i konstruišu kako kome odgovara.

Poverenje u nauku u Srbiji

Ovom temom, bavila se i u javnosti se često bori protiv vetrenjača, prof. dr Jasna Vuković sa Odeljenja za arheologiju na Filozofskom fakultetu. Pročitajte njen rad: „Život je ljubav“: vinčansko pismo i izmišljanje baštine.

Sa profesorskom smo porazgovarali o čestoj promociji jedne od najvećih neolitskih kultura u jugoistočnoj Evropi, vinčanskoj kulturi. Promocija vinčanske kulture u medijima, literaturi i na internetu je sve više u pogrešnom smeru. Često to rade ljudi koji nisu završili arheologiju. Njihov primarni cilj je verovatno da postanu poznati i slavni u „revolucionarnim otkrićima“. Po njima, naši arheolozi zapostavljaju i ne žele da se bave.

Pitali smo profesorku, šta je tačno problem i da li je javnost izgubila poverenje u nauku i naučnike?

„Danas je vreme kada zahvaljujući društvenim mrežama svako ima podjednako pravo da podeli svoja razmišljanja o različitim temama. Posebno je opasno veliko širenje pseudonauke u raznim oblastima, od medicine do arheologije. To je dovelo do toga da laici sve manje imaju poverenja u ono što se često naziva „zvaničnom“ naukom, naspram one alternativne“, rekla je za „Sve o arheologiji“ prof. dr Jasna Vuković.

Pseudonauka ima promociju na velike ekrane

Primetili smo da veći duži niz godina na nacionalnim TV kanalima dolaze ljudi sumnjivih zvanja koji promovišu pseudonauku, a očigledno na poziv tih medija. Zbog čega smatramo da ima izuzetno jak i negativan uticaj na promociju nauke. Da li se na taj način urušava kredibilitet našim naučnicima i poverenje u njih?

„Ne znam kako bi bilo moguće da neko veruje nauci, ali ne i naučnicima. Možda ste imali u vidu ideje koje se sve češće sreću u javnosti – o korumpiranim naučnicima koji iz ko zna kojih interesa kriju prave istine o nekim temama, čime su se kompromitovali i izdali naučne principe. Sigurno je da postoji znatan broj ljudi sa ovakvim stavovima, a takvu situaciju još dodatno podgrevaju i mediji, gde se najčešće veoma loše i površno prikazuju naučne teme, a prostor daje ljudima koji nisu iz oblasti nauke“, istakla je naša sagovornica.

Vinčanska kultura ili vinčanska civilizacija?

„Termin „civilizacija“ je veoma problematičan. Pre svega, ne postoji njegova opšteptihvaćena definicija, a samim tim ni univerzalni kriterijumi na osnovu kojih bi se neko društvo moglo tako okarakterisati. Kroz istoriju nauke su predlagani različiti „preduslovi“ na osnovu čijeg prisustva bi neko društvo moglo biti smatrano civilizacijom: od kompleksnog stratifikovanog društvenog uređenja, preko specijalizovanih zanata, postojanja viškova hrane i drugih proizvoda, do urbanizacije, sistema pisanja i postojanja institucija. Gotovo nijedno društvo u prošlosti koje bi se smatralo civlizovanim ne ispunjava sve predložene kriterijume. Posebno problematično je što koncept civlizacije nužno podrazumeva vrednosne sudove, pa je stoga veoma subjektivan i zavisi od procene pojedinca“, objasnila je Vuković.

„Često ćete, posebno u svakodnevnoj komunikaciji, čuti da je neko društvo bilo naročito „razvijeno“ ili imalo „naprednu“ tehnologiju (što stalno čujemo za Vinču, na primer). Postojanje nečeg naprednijeg ili razvijenijeg implicira i to da je to društvo bolje i superiorno u odnosu na neka druga. To nije čudno, jer koncept civilizacije je nastao u vreme kolonijalizma i zbog toga naročito nosi i konotacije represije i diskriminacije. Zbog svega ovoga se taj termin danas naročito izbegava. Iz toga sledi, da ni vinčansku, ni neku drugu arheološku pojavu nećemo nazvati civlizacijom.“

Da li postoji “vinčansko pismo”? Šta je sa oznakama i ornamentima na keramici?

Prof. Jasna Vuković nam ukazala da je jedna od glavnih tema pseudoarheologije u našoj sredini tzv. vinčansko pismo. „Ono se u se u krugovima alternativne „nauke“ smatra pretečom ćirilice i još jednim „dokazom“ kontinuiteta.“

„Vinčanski znaci su nešto što je sasvim poznato u arheologiji i niko ne spori njihovo postojanje. Oni, međutim, nisu sistematični, uprkos onome što tvrde pseudonaučnici. Javljaju se pojedinačno, nikada u nizu. Izvedeni su najčešće urezivanjem na posudi (ili ređe figurini) posle pečenja, što je bio dosta tegoban posao, posebno imajući u vidu sfernu površinu posude“, objasnila nam je.

Zapravo, ovi pojedinačni urezi nisu ništa više od „izolovanih, nesistematičnih znakova“, piše u radu prof. Palavestra.

„Ako biste nešto želeli da „napišete“, sigurno bi to bilo lakše uraditi na ravnoj, mekoj pločici. Osim toga, znaci se najčešće nalaze na dnu posuda ili na njihovom donjem delu. Kada biste nešto hteli da napišete, da li biste izabrali da to učinite na nečemu što nije izloženo pogledu?“, rekla je naša sagovornica.

Pseudoarheologija je uzela maha

Internet je omogućio pun potencijal širenju pseudonauke, a naročito pseudoarheologije. Kao što smo mogli videli iz priloženog, “vinčansko pismo“ spada u domen pseudoarheologije. Kako prvo objasniti ljudima šta je pseudoarheologija?

„Pseudoarheologija je „istraživanje“ prošlosti van akademske sfere, koju najčešće sprovode nekompetentni laici. To nije nauka, jer se ne zasniva na naučnim principima i ne primenjuje naučni metod. Pseudoarheologija je prisutna svuda, ali deluje da je u našoj sredini naročito „glasna“. U najvećoj meri se odnosi na kontinuitet od vinčanske kulture do danas. Drugim rečima, promoviše se ideja da su Srbi potomci Vinčanaca, te da nije bilo doseljavanja na Balkan. To često ide ruku pod ruku s veoma pogrešnim razumevanjem istraživanja DNK, pa se često pominju i „srpski geni“. To je naročito opasno, jer se prošlost zloupotrebljava i u političke svrhe, a naučnici smatraju nekakvim plaćenicima i izdajnicima“, objasnila nam je.

Više se veruje u pseudonauku

Naime, laicima je ponekad teško objasniti da ne treba da veruju pseudonaučnim tvrdnjama. Ne treba uvek ni njih kriviti, budući da je reč o sveprisutnoj temi. Štaviše, internet koristi algoritam koji svojim korisnicima „nameće“ sa svih strana sadržaje koje su ranije pogledali. Zbog toga im oni posle stalno „iskaču“ i male su šanse da na njih neće biti kliknuto.

Zato smo upitali profesorku šta bi ona savetovala ljude koji veruju u pseudonauku? „Da se obaveste i obrazuju. Da pokušaju da razumeju naučne principe i razvijaju kritičko mišljenje. Oni se često pozivaju na to da je potrebno biti „otvorenog uma“. Iz toga sledi da su naučnici nazadni i dogmatični, a takva je, u stvari, pseudonauka. Nauka nikada ne bi napredovala da naučnici nisu otvorenog uma i da nemaju sveže i inovativne ideje. Međutim, da bi se neke hipoteze potvrdile, potrebne su rigorozne procedure i primena naučnog metoda. Zato se naukom mogu baviti samo ljudi koji su za to školovani.“

(Univerzalni) recept za borbu protiv pseudonauke

Da bi se se umanjio uticaj pseudonauke na društvo neophodno je mnogo borbe.

„Jedini recept je veće prisustvo nauke i validnih naučnih otkrića u javnom prostoru, bilo da se radi o medijima, TV sadržajima ili publikacijama. Takođe, ključno je obrazovanje mladih, još od malih nogu. S jedne strane, to su sadržaji u vrtićima, a zatim i u školi, ali i posete muzejima, čitanje knjiga, gledanje obrazovnih emisija. Mnogi ljudi ne znaju za različite programe i radionice koji se, kako za mlade, tako i za široku publiku organizuju u muzejima.“

Takođe, profesorka ističe da problem u našoj sredini je i taj, što za razliku od sfere pseudoarheologije, gotovo da nema naučno-popularnih knjiga iz oblasti arheologije pisanih za širu publiku. Dalje se ona nadovezuje na knjigu, koju je sa još dvojicom profesora (Dušan Mihailović i Boban Tripković) sa Odeljenja za arheologiju objavila, i kaže: „cilj naše knjige je upravo da to premosti“.

Knjiga iz oblasti arheologije, Koreni evropske civilizacije: Lepenski Vir-Starčevo-Vinča, objavljena je nedavno u izdavaštvu Mladinska knjiga. Promocija knjige biće održana 5. aprila u Biblioteci grada Beograda.