Mermerni reljef sa prikazom borbe između dva ženska gladijatora, 1-2. vek iz Halikarnasa u Turskoj. Izloženo u Britanskom muzeju (foto: Carole Raddato, Wikimedia Commons)

Poznato je da su muškarci bili gladijatori i da su se borili u areni pred mnogobrojnom publikom. Međutim, šta je sa ženama? Da li su se i one odvažile da budu gladijatori?

Postoji nekoliko istorijskih zapisa, ali i arheoloških artefakata koji potvrđuju da su se žene borile kao gladijatori. Arheološki artefakti, s druge strane, do sada su bili ograničeni na dva poznata primera. Prvi je reljef iz Halikarnasa, a drugi bronzana statua iz Hamburga. Od nedavno se i jedna uljana rimska lampa, sa prikazom gladijatorki, smatra čvrstim arheološkim dokazom.

Pre više od 20 godina, engleski arheolozi su pronašli jedan grob za koji su smatrali da pripada ženskom gladijatoru. Potom, pre više od 10 godina pronašli su i drugi. Mediji su odmah počeli da izveštavaju o tome kako se radi o rimskim gladijatorkama (Gladiatrix). Iako su neki stručnjaci bili uvereni da se skeletni ostaci mogu pripisati ženskim gladijatorima, zbog pojedinih nalaza, drugi su to opovrgnuli. Tako da za sada ne postoji zvaničan dokaz u vidu groba i ljudskih skeletnih ostataka koji mogu da potvrde sahranu žene koja se borila u areni kao gladijator.

Istorijski dokazi o ženskim gladijatorima

Ne postoji posebna latinska reč za ženskog gladijatora, niti je postojao ženski oblik. Gladiatrix je moderna konstrukcija. S obzirom da Rimljani nisu imali ni reč koja se odnosi na ženu koja se borila kao gladijator, jasan je dokaz da se to nije dešavalo često.

U poređenju sa izvorima o muškim gladijatorima, pisani dokazi o borkinjama su zaista šturi. Međutim, ovo ograničenje nikako ne treba tretirati kao dokaz da su žene gladijatori bile manje fascinantne za antičke pisce. Bilo je sasvim suprotno. Činjenica da se uopšte pominju ukazuje na jedinstvenu prirodu njihovih uloga u areni. Za razliku od izvora o muškim gladijatorima, fokusirajući se prvenstveno na veličanstvenost igara, uključujući broj borbenih gladijatora i zveri, antički autori koji su pisali o ženskim gladijatorima posebnu pažnju su obraćali na pojedinačne priče o ženama gladijatorima ili na grupe žena koje su uključene u muneri, piše u radu Ana Beata Miaczevska.

I žene visokog statusa su bili gladijatori?

Većina gladijatora u starom rimskom svetu bili su robovi, ali neki su zapravo bili dobrovoljci. Razlozi zbog kojih su rimski građani dobrovoljno položili zakletvu da postanu gladijatori bili su oslobađanje od duga, da postanu poznati i kako bi sebi obezbedili egzistenciju.

Kod žena je možda bila slična situacija. Ali treba istaći da su Rimljani pravili razliku između femina – žene koja je pripadala visokoj klasi, i mulier – žene niže klase, piše Alfonso Manas. Za Rimljane je femina bila jedna vrsta ličnosti, a mulier sasvim drugačija. Feminae su bile dame dostojne poštovanje, odnosno sve ćerke i žene građana. Dok su ostale žene bile muliere koje nisu bile vredne poštovanja. To su mogli biti lopovi, prostitutke ili borci u areni, žene nižeg društvenog statusa. Šta god mulier uradila, to ne bi izazvalo skandal, a sa druge strane ako bi se neka femina tako ponašala, društvo bi preduzelo mere da se to ne ponovi.

Žena gladijator je morala kao i muškarac da prođe obuku i da se bori oružjem protiv druge žene. Ali se nikada nije sama borila protiv muškarca u borbi jedan na jedan.

Zanimljivo je da žene koje su se pojavile u areni nisu bile sve robinje ili žene niskog društvenog statusa kojima je jednostavno potreban novac. Tacit izveštava da su žene značajnog društvenog položaja učestvovale u gladijatorskim događajima, očigledno zbog uzbuđenja i ozloglašenosti, a ne zbog novca, pošto su već bile pripadnice imućne klase”, piše Stiven Ros Muraj.

Arheološki dokazi ženskih gladijatora

Mermerni reljef sa prikazom ženskog gladijatora

Na mermernoj ploči iz 1. ili 2. veka, iz Halikarnasa nalazi se reljef sa prikazom ženskih gladijatora Amazonke i Ahileje (naslovna). One se međusobno suočavaju u borbi. Iznad njihovih glava nalazi se natpis koji nam govori kakav je bio ishod borbe. Prema ovom reljefu, vidi se da su gladijatorke koristile isti oklop i odeću kao i muški gladijatori. Mermerni reljef je izložen u Britanskom muzeju. To je najubedljiviji dokaz o postojanju ženskih gladijatora.

Bronzana skulptura ženskog gladijatora iz Hamburga

Bronzana statua iz muzeja u Hamburgu iz 1. veka predstavlja ženu gladijatora. Ona u ruci drži strigl, ali verovatnije thraex – gladijatorski tip zakrivljenog bodeža.

Bronzana statua ženskog gladijatora u Hambrugu (izvor: Wikimedia Commons)

Na njoj postoji niz karakteristika koje jasno ukazuju da predstavlja gladijatora umesto sportiste, piše u radu A. Manas, a to su: položaj tela, odeća i traka na kolenima.

Uljana rimska lampa sa prikazom ženskog gladijatora

Rimska lampa je datovana u 2. vek i verovatno je proizvedena u Knidu u Aziji. Terakota lampa se sada nalazi u Nikolsonovom muzeju u Sidneju. Figura sa leve strane ima šlem sa perjem i drži četvrtasti, verovatno kružni, štit u levoj ruci i gladijus u desnoj ruci. Gladijatorka koja kleči na zemlji ima šlem sa perjem i u desnoj ruci drži sica, a u levoj pravougaoni štit.

Uljana rimska lampa sa prikazom borbe između dve gladijatorke (foto: Following Hadrian, Wikimedia Commons)

Obe figure imaju grudi što ukazuje na to da je svrha slike bila predstavljanje ženskih gladijatora. Moguće da su nosile štitnike za grudi. Ali nije isključeno da su se golih obnaženih grudi podjednako borili i muškarci i žene.

Da li su se stvarno borile ili je to bila igra?

Koliko su se stvarno borile žene u areni kao gladijatori, teško je utvrditi, jer ne postoje fizički dokazi poput skeletnih ostataka. Možda je zato arheolozima, odnosno fizičkim antropolozima teško da pronađu ženu koja je bila gladijator. Sa druge strane moguće da su žene visokog statusa bile pošteđene prave borbe u odnosu na one koje su bile nižeg statusa.

Nije u redu reći da u njihovim borbama nije bilo elementa opasnosti, ali po mom mišljenju, njihov nastup u areni je trebalo da funkcioniše više kao zabava, a manje kao prava borba. Učestvovali su u manjim lažnim borbama, pa čak i lažnim bitkama gde su uspešno imitirali gladijatore i njihov stil borbe, ali je glavna svrha njihovih borbi bila da izazovu uzbuđenje. Ishodi njihovih borbi bili bi nepoznati da bi se ponudili neočekivani preokreti, ali sumnjam da su takmičenja trebalo da budu potpuno nasilna ili da imaju smrtonosni završetak. Stoga se čini upitnim da li ih, u stvari, možemo nazvati visokorangiranim gladijatorkama”, istakla je Ana Beata Miaczevska.

Međutim Stiven Ros Muraji veruje da nije baš tako: „Ipak, zapis je jasan: žene su učestvovale u rimskim igrama i verovatno su živele i umrle kao borci. Svet drevne rimske arene nije bio isključivo u domenu muškaraca; žene su takođe preuzele ulogu ratnika i bile su deo one najneobičnije drevne rimske tradicije — gladijatorske tradicije“.

Podelite sadržaj na:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Translate »