Mumija duga svega 15 centimetara godinama je podsticala priče o vanzemaljcima, dok nauka nije otkrila šta se zaista krije iza misterioznog nalaza.

U napuštenom rudarskom naselju 2003. godine La Norija u čileanskoj pustinji Atakama pronađeno je sićušno mumificirano telo dugo svega 15 centimetara. Zbog izdužene lobanje, sitnog rasta i neobičnog izgleda ubrzo je dobilo nadimak „Ata“ i postalo omiljena tema ljubitelja vanzemaljaca, teorija zavere i televizijskih dokumentaraca. Međutim, iza medijske senzacije krila se mnogo tužnija priča.

Godinama su se pojavljivale tvrdnje da ostaci možda ne pripadaju čoveku. Kada je 2018. grupa istraživača sa Univerziteta Stanford objavila genetičku analizu, zaključak je bio da je „Ata“ ljudskog porekla, ali da poseduje više retkih mutacija koje bi mogle objasniti njen neobičan izgled. Vest je obišla svet. Mnogi mediji predstavili su slučaj kao konačno rešenje misterije „vanzemaljske mumije“. Ipak, ubrzo je usledio ozbiljan naučni odgovor.

Šta su zapravo otkrili bioarheolozi?

Međunarodni tim bioarheologa, antropologa, lekara i stručnjaka za razvoj ljudskog skeleta objavio je kritičku analizu u časopisu International Journal of Paleopathology. Njihov zaključak bio je iznenađujuće jednostavan: „Ata“ nije pokazivala nikakve skeletne anomalije koje bi zahtevale genetičko objašnjenje.

Prema njihovoj analizi, osobine koje su istraživači sa Stanforda opisali kao abnormalne zapravo predstavljaju normalan razvoj kostiju kod fetusa, deformacije lobanje nastale tokom porođaja, i promene izazvane procesima raspadanja i mumifikacije nakon smrti.

Drugim rečima, telo nije izgledalo neobično zato što je pripadalo nekoj nepoznatoj vrsti ili osobi sa spektakularnim mutacijama, već zato što su ostaci pripadali prevremeno rođenoj bebi.

Pogrešna analiza skeletnih ostataka

Kritičari smatraju da je osnovna greška nastala mnogo pre DNK analize. Stanfordov tim procenio je da bi skelet mogao pripadati detetu starom između šest i osam godina, što je odmah otvorilo pitanje ozbiljnih genetskih poremećaja. Međutim, stručnjaci za fetalni razvoj ukazali su da korišćene metode nisu odgovarale standardima bioarheologije, forenzike ni pedijatrije. Kada je početna pretpostavka pogrešna, pogrešni mogu postati i zaključci izvedeni iz genetskih podataka.

• Da li su kristalne lobanje prave?
• Disk iz Festosa – nerešena arheološka misterija
• Egiptolozi negiraju „otkriće“ podzemnog grada ispod piramida u Gizi

Autori kritike navode da su pronađene mutacije verovatno bile slučajne i da nijedna od njih nije poznata kao uzrok skeletnih promena koje bi se mogle manifestovati u tako ranom stadijumu razvoja.

Nauka protiv senzacionalizma

Slučaj „Ata“ pokazao je koliko lako neobičan nalaz može privući pažnju javnosti, ali i koliko opasno može biti kada medijska privlačnost počne da diktira naučna pitanja. Priča o „vanzemaljcu iz Atakame“ savršeno se uklapala u popularnu kulturu. Fotografije su izgledale spektakularno, televizijske emisije su privlačile gledaoce, a internet je bio preplavljen nagađanjima. Ali upravo zato je važna interdisciplinarna nauka. Bioarheolozi, anatomi, genetičari, lekari i arheolozi posmatraju iste ostatke iz različitih uglova. Kada jedna disciplina izostane, raste mogućnost pogrešnih tumačenja.

Etička pitanja koja nisu smela biti zanemarena

Možda najvažniji deo cele priče nije pitanje šta je „Ata“ bila, već kako su njeni ostaci tretirani. Kritičari su ukazali da nije jasno da li su za istraživanje pribavljene odgovarajuće dozvole, kao ni da li je poštovano čileansko zakonodavstvo koje štiti ljudske ostatke i arheološko nasleđe. Takođe je naglašeno da su tokom genetskog istraživanja korišćeni uzorci kostiju, što podrazumeva destruktivnu analizu. Ako je, kako pokazuju pojedini podaci, reč o relativno novijem slučaju gubitka trudnoće, postavlja se i pitanje poštovanja prema potencijalnim potomcima i lokalnoj zajednici. Autori kritike otišli su korak dalje i zaključili da, nakon što je potvrđeno da je telo ljudskog porekla, dalja genetička analiza nije bila opravdana i da su ostaci trebalo da budu vraćeni u Čile.

Slučaj „Ata“ danas se često navodi kao primer kako moderna tehnologija sama po sebi nije dovoljna. Sekvenciranje genoma može dati ogromnu količinu podataka, ali bez pravilnog arheološkog i antropološkog konteksta ti podaci mogu dovesti do pogrešnih zaključaka. Nauka ne napreduje samo zahvaljujući novim metodama, već i zahvaljujući kritici, proveri i otvorenoj raspravi među stručnjacima.

---

Naučni rad: International journal of Paleopathology

Izvori: Forbes, Childhood Bioarchaeology