Genetski dokazi, stari 15.800 godina, otkrivaju da je čovjekov najbolji prijatelj – pas bio uz nas mnogo ranije nego što se mislilo.

Novi nalazi drevne DNK otkrivaju da su psi postali čovekovi saputnici mnogo ranije nego što se ranije mislilo i to pre više od 15.000 godina.

Fosili stari između 15.800 i 14.300 godina, pronađeni na lokalitetima širom Evrope i Turske, pružaju najstarije genetske dokaze o domaćim psima i pokazuju da su ovi životni saputnici već tada bili široko rasprostranjeni. Psi (canis familiaris) su prvi put odvojeni od svojih predaka – vukova (canis lupus) krajem poslednjeg ledenog doba i bili su prvi prijatelji ljudi, mnogo pre pojave poljoprivrede.

Drevna DNK otkrila najranije prisustvo pasa

Tokom ranih faza domestikacije, njihova skeletna građa bila je gotovo ista kao kod vukova. Ipak, razlike u ponašanju ne ostavljaju direktne tragove u arheološkom zapisu. Zbog toga je bilo izuzetno teško potvrditi prisustvo pasa pre nego što se razvile metode drevne DNK analize.

• Naučnici rekonstruisali izgled drevnog psa starog 7.600 godina
• Otkrivena sahrana žene i psa u čamcu iz vikinškog doba
• Naučnici su oživeli praistorijskog vuka koji je živeo pre 10.000 godina

U istraživanju objavljenom u časopisu Nature, analizirano je 216 skeletnih ostataka kanida sa lokaliteta u Švajcarskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Turskoj, Švedskoj, Danskoj i Škotskoj. Od toga, 181 uzorak datira iz perioda pre neolita, pre oko 10.000 godina. Korišćena je napredna metoda „hybridization capture“, koja omogućava izolovanje DNK pasa čak i iz vrlo starih i kontaminiranih fosila.

Rezultati su pokazali da su psi prisutni u kasnom gornjem paleolitu, između 16.000 i 14.000 godina pre sadašnjosti, što je značajno ranije od prethodnog najranijeg genetskog dokaza starog oko 10.900 godina.

Prisustvo pasa u gornjem paleolitu

Prethodne studije su uglavnom koristile veoma kratke DNK sekvence i skeletna merenja kako bi procenili najranije prisustvo pasa u arheološkim zapisima. U ovoj novoj studiji, istraživači su otkrili cele genome iz arheoloških uzoraka iskopanih sa lokaliteta gornjeg paleolita.

Posebno su važni fosili iz Pınarbaşı u Turskoj (oko 15.800 godina) i Gough’s Cave u Velikoj Britaniji (oko 14.300 godina), ali i dva mezolitska lokaliteta (Lepenski vir i Vlasac) u Srbiji (11.500–7.900 i 8.900 godina), koji potvrđuju široku rasprostranjenost pasa u zapadnoj Evroaziji.

Genetska analiza otkriva da su paleolitski psi pripadali populaciji koja se širila regionom između 18.500 i 14.000 godina pre sadašnjosti. Oni su genetski bliži precima današnjih evropskih i bliskoistočnih rasa, poput boksera i salukija (persijski hrt), nego arktičkim pasminama poput sibirskog haskija. Ovo sugeriše da su glavne genetske linije pasa već bile uspostavljene u gornjem paleolitu.

Ishrana prvih pasa

Iako je tačna uloga pasa u paleolitskim zajednicama još nepoznata, analiza stabilnih izotopa ishrane pokazuje da su ljudi u Pınarbaşı verovatno hranili pse ribom, odnosno istom hranom koju su i sami konzumirali. Fosili pokazuju i dokaze o namernom ukopavanju pasa, što upućuje na blisku interakciju između ljudi i pasa. Slični tragovi zabeleženi su i u Gough’s Cave i na lokalitetu u Nemačkoj, što sugeriše da su psi imali kulturni značaj i možda su učestvovali u ritualima ili svakodnevnom životu zajednica lovaca-sakupljača.

Ovi nalazi ne samo da pomeraju granice naše predstave o istoriji pasa, već otkrivaju i koliko su psi bili važni za ljude još pre nego što su naučili da obrađuju zemlju i stvaraju stalna naselja. Veza između čoveka i psa, koja traje više od 15.000 godina, počela je daleko pre nego što smo mogli da je zamislimo, oblikujući zajednički život koji traje do danas.