Naučnici su analizirali 300.000 godina stare zube koji ukazuju na ukrštanje između Homo sapijensa i Homo erektusa.

Fosilizovani zubi, starosti 300.000 godina, dovode u pitanje ustaljene narative o ljudskoj evoluciji u Aziji i pokreće intrigantnu mogućnost, mogućnost ukrštanja između ranog Homo sapiens-a i njegovih arhaičnih rođaka, Homo erectus-a.

Studiju, objavljenu u časopisu Journal of Human Evolution, vodi profesor Vu Sjuđie, direktor iskopavanja u Hualongdongu, a ključno učešće u njoj imaju Nacionalni centar za istraživanje ljudske evolucije (CENIEH), preko svojih stručnjaka za dentalnu antropologiju Marije Martinon-Tores i Hosea Marije Bermudeza de Kastra. Rezultati ne ostavljaju prostora za sumnju, analizirani zubi predstavljaju neviđenu kombinaciju primitivnih i modernih karakteristika koja nas tera da preispitamo kako razumemo porodično stablo naše vrste.

Zubi sa primitivnim i modernim karakteristikama

Lokalitet Hualongdong nije ništa novo za nauku. Godinama je pružao riznicu fosila, uključujući skoro kompletnu lobanju sa četrnaest zuba koji su još uvek na mestu, fragmente butne kosti i raštrkane ostatke lobanje. Ali detaljna analiza 21 zuba otkrila je novu evolutivnu enigmu.

S jedne strane, robusni koreni ovih zuba tipični su za hominide iz srednjeg pleistocena, perioda u kojem su dominirale vrste poput Homo erectus-a. S druge strane, redukcija trećeg kutnjaka, tipična osobina Homo sapiens-a i drugih novijih hominida, uvodi neočekivani element modernosti u tako drevni kontekst. Najznačajnije je da ovi fosili ne odgovaraju zubnim obrascima neandertalaca, što ukazuje na to da su pripadali posebnoj populaciji, možda rezultat genetskog mešanja sa arhaičnijim vrstama.

Kao da smo svedoci jedinstvenog evolutivnog eksperimenta, objašnjava Marija Martinon-Tores, direktorka CENIEH-a i odgovarajuća autorka studije. Neki delovi njihove anatomije deluju napredno, dok su drugi očigledno primitivni. Evolucioni sat nije otkucavao u isto vreme za sve.

Hibridizacija ili nepoznata loza?

Postoji nekoliko hipoteza koje objašnjavaju ovaj anatomski mozaik, ali nijedna nije jednostavna. Jedna mogućnost je da hominidi iz Hualongdonga predstavljaju ukrštanje populacija ranog Homo sapijensa i ostataka Homo erektusa, koji je preživeo u Aziji mnogo kasnije nego što se ranije mislilo. Druga podjednako fascinantna teorija sugeriše da bi mogli biti članovi ranije nepoznate loze, srodne sa sapijensom, ali nepovezane sa neandertalcima i denisovcima.

• Pronađen 140.000 godina star fosil Homo erectusa
• Fosilni tragovi – susret dve ljudske vrste zabeležen u Keniji
• Konačno potvrđeno: lobanja Čoveka zmaja pripada Denisovcu

Ono što izgleda jasno jeste da je Azija bila žarište ljudske raznolikosti tokom pleistocena. Evolucija nije bila linearan ili jednoobrazan proces, naglašava Hose Marija Bermudez de Kastro, počasni istraživač u CENIEH-u. Na ovom kontinentu su se odvijali višestruki evolucioni eksperimenti, od kojih neki možda nisu ostavili potomke, dok su drugi mogli doprineti nastanku naše vrste.

Ovo otkriće podržava ideju koja je dobila na popularnosti poslednjih godina. A to je da osobine povezane sa Homo sapiens-om nisu nastale isključivo u Africi, već su se mogle pojaviti istovremeno i u drugim regionima kao rezultat složenih interakcija između različitih populacija. Hualongdong se tako pridružio emblematičnim lokalitetima kao što su Panksian Dadong i Đinijušan, gde su pronađeni fosili sa sličnim dvosmislenim karakteristikama.

Sledeći korak biće izdvajanje drevne DNK iz ovih ostataka, što je težak zadatak s obzirom na toplu i vlažnu klimu područja, koja teži degradaciji genetskog materijala.