Nova aproksimacija lica pruža uvid u to kako je izgledao Homo floresiensis, izumrla ljudska vsrta niskog telesnog rasta. Ovaj hominin patuljastog rasta postao je poznatiji pod nadimkom Hobit.

Arheolozi su 2003. godine došli do izvanrednog otkrića u pećini Liang Bua u Indoneziji, na ostrvu Flores. Pronašli su fosilne ostatke izumrle ljudske vrste koja je bila izuzetno niska, nalik deci. Prvi kompletan otkriveni fosil (LB1) bila je najverovatnije ženka. Imala je malu glavu i nizak telesni rast od 106 cm i zapreminu mozga između 380 i 417 cm³. Ona je živela pre 16-18.000 godina.

Očuvani skelet je opovrgnuo sumnje istraživača da je ovde bilo reči o patološkom stanju koji je doveo do niskog telesnog rasta.

Upravo su nizak telesni rast i ujedno popularni holivudski film u to vreme, doveli do toga da ova ljudska vrsta dobije nadimak Hobit.

Inače, hominin malog rasta je posebno klasifikovan kao vrsta nazvana Homo floresiensis.

Zbog svojih fizičkih karakteristika, H. floresiensis se razlikuje od drugih poznatih hominina, a verovatno je potekao od Homo erectus-a. Homo erectus je isto izumrla ljudska vrsta koja je prva napustila Afriku i raširila se po Evroaziji.

Aproksimacija lica Hobita

Nakon otkrića Homo floresiensis-a i njegove popularizacije, predstavljen je niz facijalnih aproksimacija lobanje LB1, sa različitim pristupima. Neki pristupi su više povezani sa arhaičnim elementima kostiju, a drugi sa modernim elementima, koristeći podatke savremenih ljudi za stvaranje lica Hobita sa ostrva Flores.

Sada je sprovedena nova aproksimacija lica koja pruža uvid u izgled Hobita, koji je živeo pre 18.000 godina.

U novoj studiji, istraživači su opisali kako su sproveli aproksimaciju lica izumrle ljudske vrste. Koristili su metod forenzičke rekonstrukcije ili forenzičke aproksimacije lica. To je pomoćna tehnika prepoznavanja, koja rekonstruiše/aproksimira lice osobe iz njegove lobanje i koristi se kada ima malo informacija za identifikaciju te osobe.

Za te potrebe, forenzički umetnici, kada kreiraju aproksimaciju lica, često se oslanjaju na mešavinu skeniranja pojedinačne lobanje i tačaka podataka prikupljenih od lobanja ljudskih donatora. Na taj način oni će sprovesti proces poznat kao „pozicioniranje markera debljine mekog tkiva“, koji uključuje postavljanje niza malih iglica koje odgovaraju topografiji kože na lobanji. Ovo daje ideju o opštoj strukturi lica.

• Novo lice praistorijske lobanje iz Jerihona
• Dečak koji je želeo da poraste: rekonstrukcija dečaka iz kamenog doba
• Sada konačno znamo kako je izgledao kralj Tutankamon

Međutim, pošto je za ove potrebe jedinstven i redak primerak Homo floresiensis, a ne moderni čovek (Homo sapiens), nema mnogo uporedivih lobanja koje možete izabrati. Zato su istraživači uporedili CT skenove dobro očuvane lobanje Hobita sa skeniranom lobanjom muškarca H. sapiens-a i sa lobanjom šimpanze.

Nakon toga, istraživači su napravili dve konačne aproksimacije lica. Prva je neutralna crno-bela slika majmunolikog hominina sa širokim nosom, a druga je stilizovanija verzija sa dlakama na licu.

Homo floresiensis, iako se razlikuje od modernih ljudi, sa druge strane deli sličnosti sa nama. Međutim, te karakteristike su nedovoljne da bi ih smatrali i svrstali u kategoriju sa anatomski modernim ljudima.