Muškarac koji je živeo pre 12.000 godina u istočnoj Africi imao je pirsing na licu. Analizom zuba je potvrđeno da je ovo najraniji dokaz za pirsing na licu u Africi.

Na zubima se uočavaju tragovi habanja koji ostaju uočljivi i nakon smrti pokojnika. Naučnici su otkrili da prednji zubi kod praistorijskog muškarca iz Afrike pokazuju obrazac trošenja koji podseća na upotrebu velikog pirsinga na licu, ili labreta, u donjoj usni.

Modifikovanje tela

Modifikovanje tela je često povezano sa izražavanjem društvenog identiteta na nivou pojedinca ili grupe. Ova praksa nije neuobičajena u praistoriji, a danas se praktikuje kod plemena na većini kontinenata.

U arheologiji modifikovanje tela se teško identifikuje, jer je često reč o ukrašavanju i modifikovanju tela, odnosno mekog tkiva, a ono je arheološki nevidljivo i uglavnom propada. U modifikaciju tela spadaju oslikavanje tela, tetovaže, frizure, pirsing nosa, uha, provlačenje žice kroz obraz i slično. Oni se samo u retkim i specifičnim slučajevima sačuvaju, što zavisi od uslova sredine, kulturne ili pogrebne prakse. Među njima spadaju mumije i tela iz močvare.

Postoje i drugi vidovi veštačkog modifikovanja tela sa kojim se arheolozi često susreću, a to je veštačka deformacija lobanje, a nekada i dentalna deformacija – turpijanje zuba, namerno vađenje ili umetanje ukrasa na zubima (kod Vikinga na primer).

Još jedan vid deformacije koji se može arheološki dokumentovati jeste pirsing na licu, a koji ostavlja tragove na zubima. Ova praksa nije nikada, do sada, bila paleoantropološki, arheološki ili bioarheološki zabeležena.

Pirsing na licu dokumentovan kod praistorijskog čoveka

Nošenje pirsinga na licu u Africi praktikovano je još od praistorije. Nakon ponovne analize zuba praistorijskog čoveka, istraživači su otkrili da su zubi istrošeni predmetom koji se od njih trljao. Njihov zaključak je da su mu usne i obrazi bili probušeni. Istraživanja su objavljena u časopisu American Journal of Physical Anthropology.

Naučnici su pregledali skeletne ostatke nazvanog Olduvai Hominid 1 (OH1). Skelet je pripadao mladiću koji je živeo krajem kasnog pleistocena (pre 20.000 do 12.000 godina).

Ostaci praistorijskog čoveka su prvi put otkriveni u Tanzaniji 1913. godine. Prethodna istraživanja o njegovim zubima navode da su oni bili pripisani praksi modifikacije tela, u ovom slučaju ablaciji zuba, gde se zubi namerno uklanjaju, kako bi se pojedinac isticao u zajednici.

Međutim, Džon Vilman i njegove kolege u studiji kažu da je trošenje prednjih zuba i kutnjaka verovatnije rezultat pirsinga na usni i licu.

Nošenje pirsinga iz više razloga

Ta istrošenost zuba veoma liči na onu koja je uzrokovano ukrasima („labretima“) koji se nose na donjoj usni i na obrazima, a poznate su etnografskih konteksta.

„Naš rad je interesantan po tome što smo dokumentovali jedan od najranijih slučajeva pirsinga lica u vreme kada je prethodno dokumentovana samo ablacija zuba, čime smo dodali raznolikost poznatih praksi modifikacije tela u ovom trenutku“, rekao je Džon Vilman. „Ono što imamo je zaista izvanredan slučaj indirektnih dokaza za pirsing na licu, jer su ostavili neku vrstu ‘negativnog otiska’ stvarajući vrlo specifičan obrazac trošenja zuba.”

• Iznenađujuće saznanje: Vikinzi su imali naprednu stomatologiju
• Proteza napravljena od ljudskih zuba pronađena u Toskani

Nakit koji je OH1 nosio bio bi prilično velik, širok najmanje 2,5 cm. Od čega je napravljen nije poznato, jer se ostaci predmeta nisu sačuvali. Moguće da je napravljen od drveta, koje je vremenom propalo ili je pre sahrane uklonjeno sa tela pokojnika.

Kada je možda počela praksa nošenja pirsinga lica i iz kog razloga nije poznato. Danas ljudi menjaju svoj izgled iz ogromnog broja razloga, od izražavanja individualnog identiteta, do pokazivanja pripadnosti određenoj grupi. Vilman kaže da OH1 verovatno ima slične razloge za svoje pirsinge na licu.