Arheolozi su pronašli skeletne ostatke viteza koji je živeo pre 600 godina sa teškim genetskim oboljenjem, ali uprkos tome doživeo je zrelu starost, služio je bratstvu i po svemu sudeći poginuo u borbi.

Srenjovekovni vitez je bio pripadnik vojnoreligijskog Reda Kalatrave, čiji su skeletni ostaci pronađeni na lokalitetu zamka Zorita de los Canes u centralnoj Španiji, a datovani su između 13. i 15. veka.

Studija, objavljena u časopisu Heritage, predstavlja paleopatološku analizu individue označene kao T4.2 i dokumentuje jedan od retkih poznatih slučajeva sindromske kraniosinostoze kod odrasle osobe u arheološkom kontekstu. Autori navode da je reč o muškarcu starom između 45 i 49 godina, sa izrazito izduženom i uskom lobanjom: dužine čak 23 cm i širine svega 12 cm. Izračunati kranijalni indeks od 53% omogućio je klasifikaciju u kategoriju ultradolikokefalije, što predstavlja ekstremnu morfološku varijantu.

Vitez sa deformitetom koji je preživeo do zrelog doba

Detaljna osteološka analiza pokazala je prerano srastanje više kranijalnih šavova, kao i nedovoljno razvijenu bazu lobanje i izduženu donju vilicu sa mogućim III stepenom prognatizma. Ove karakteristike su, kako autori ističu, „u skladu sa kraniofacijalnim fenotipom uočenim kod Kruzonovog sindroma“, retkog genetskog poremećaja koji dovodi do sindromske kraniosinostoze.

Iako se definitivna dijagnoza ne može potvrditi bez genetskih analiza, diferencijalna dijagnoza omogućila je isključivanje drugih sindroma koji bi podrazumevali deformitete ostatka skeleta ili znatno skraćen životni vek. Kako se navodi u radu, „preživljavanje ove individue do odraslog doba bez ikakve hirurške intervencije naročito je značajno, imajući u vidu potencijalne komplikacije povezane sa sindromskom kraniosinostozom“.

Posebno je zanimljiv asimetričan obrazac dentalne patologije. Leva polovina vilice i maksile bila je gotovo potpuno prekrivena zubnim kamencem, dok je na desnoj strani zabeležen minimalan kamenac i gubitak zuba za života. Autori sugerišu da je ograničena pokretljivost vilice mogla otežavati žvakanje, a ne isključuju ni mogućnost da su neki zubi namerno izvađeni kako bi se olakšala ishrana.

Ratnik Reda Kalatrave

Uprkos izraženim kraniofacijalnim deformitetima, skelet ne pokazuje znake teških kognitivnih oštećenja. Naprotiv, postkranijalni skelet svedoči o fizički aktivnom životu. Izraženi pripoji deltoidnog i bicepsnog mišića na desnoj ruci, kao i promene na butnoj kosti i acetabulumu karlice, ukazuju na redovno jahanje i upotrebu oružja. Kako ističe istraživački tim, ovi pokazatelji su „identični onima koji su uočeni kod drugih vitezova sahranjenih na istom lokalitetu“.

• Rimska statua iz 2. veka otkriva Kruzonov sindrom
• Otkriven je najstariji slučaj retkog oboljenja na skeletu starom 1000 godina

Presudni dokaz o njegovoj smrti dolazi iz analize trauma. Na lobanji su identifikovane dve ubodne rane od sečiva – jedna u predelu slepoočnice, a druga u okcipitalnoj regiji. Pored toga, na levoj tibiji uočena je jaka tupa trauma sa koncentričnim prelomima. Sve povrede su perimortalne i ne pokazuju znake zarastanja, što snažno sugeriše da su nastale neposredno pred smrt.

Kako se navodi u zaključku rada, „neizlečene perimortalne povrede izazvane sečivom, zajedno sa tupom traumom potkolenice, ukazuju na mogućnost da je individua poginula u borbi“. Slični obrasci povreda već su dokumentovani kod drugih ratnika Reda Kalatrave sahranjenih u dvorištu grofova u Zoriti.

Redak spoj patologije i ratničkog života

Primarna kraniosinostoza danas se javlja kod oko jednog od 2.500 novorođenčadi, ali su u arheološkim kontekstima gotovo svi poznati slučajevi, naročito u srednjem veku, zabeleženi kod dece. Odrasla osoba sa sindromskom kraniosinostozom, koja je pritom aktivno učestvovala u ratnim sukobima, predstavlja izuzetan i redak nalaz.

Autori zaključuju da ovaj slučaj „predstavlja redak presek urođene patologije, dugotrajnog preživljavanja i vojne aktivnosti u srednjovekovnoj Evropi“. Vitez iz Zorite de los Canes uprkos svom oboljenju bio je aktivni član bratstva, sposoban da jaše, rukuje oružjem i, na kraju, pogine rame uz rame sa svojim saborcima.

Ovaj nalaz ne doprinosi samo paleopatologiji, već i razumevanju društvenog položaja i svakodnevnog života osoba sa telesnim deformitetima u srednjem veku, pokazujući da fizička različitost nije nužno značila isključenost, čak ni u svetu ratničkih elita.