Veštačka deformacija lobanje by Aleksandar Repedžić

Veštačka deformacija lobanje by Aleksandar Repedžić

 1,703 

Veštačka deformacija lobanje ili artificijelna deformacija kranijuma bila je metoda spljoštavanja ili stezanja glave u cilju promene njenog oblika. Metodu, namernog deformisanja lobanje čoveka kroz vekove primenjivali su u drevnim civilizacijama Sumera, Egipćana, Olmeka, Maja i Inka.

Motivi za promenu oblika lobanje razlikovali su se u različitim istorijskim epohama i kretali su se od estetskih sklonosti kako bi lobanja:

  • dobila preteći i zastrašujući izgled za neprijatelja (Huni),
  • poslužila za prikazivanja plemenske pripadnosti (Američki Indijanci),
  • posltala simbol plemenitog porekla, ili simbol demonstracije socijalnog statusa, npr. elitnog. Ova je motivacija verovatno igrala ključnu ulogu u društvu Maja, koje je nastojalo steći oblik lobanje koja bi bila estetski prigodnija ili sa željenim osobine. Na primer, pripadnici Naha u delu ostrva Tomman i jugozapadno od ostrva Malekula, Australija, smatrali su da je osoba s izduženim glavom pametnija, i kao takva ima viši društveni status, i da je bliža bogovima.
Praksa oblikovanja lobanje kod Afričkih plemena
Pseudonauka

Prema nekim pseudonaučnim teorijama smatralo se da u zavisnosti oblika glave, mozak može da obavlja određene vrste razmišljanja.

Prema jednoj od modernih teorija, deformacija kranijuma najverovatnije je vršena radi ukazivanja na pripadnost zajednici ili na demonstraciju socijalnog statusa, na primer, elitnog.

Zagovornici teorije paleokontakta smatraju da su drevne kulture stvarale izdužene lobanje u pokušaju da imitiraja vanzemaljace, koje su zapravo smatrali bogovima. „Zavedeni” ovom teorijom, i danas neki mediji (npr. History channel, emisija Ancient Aliens) ponekad izdužene lobanje predstavljaju kao lobanje stranaca ili vanzemaljaca iz svemira.

Arheološka i etnološko-antropološka istraživanja

U poslednjih nekoliko godina tokom arheoloških istraživanja na teritoriji Ponišavlja, na lokalitetu Viminacium pronađeni su skeleti individua sa izduženim lobanjama. Smatra se da ostaci pripadaju germanskom plemu Gepida koji su bili na ovim prostorima od III do VI veka nove ere.

Izdužene lobanje smatrale su se takođe i lepotnim idealom, ali ne samo izdužene, takođe i normalno formirane lobanje tako da se od rođenja deteta u srpskoj kulturi pazi na razvoj glave i lobanje. Da bi glava bila okrugla i nedeformisana ona se lagano okreće prilikom spavanja deteta s leva na desno ili s desna na levo, sve dok dete ne krene samostalno da okreće glavu nakon nekoliko meseci po rođenju.

Aleksandar sa veštački deformisanom lobanjom, Muzej Ponišavlja u Pirotu

Ukoliko uzmemo činjenicu da na taj način nesvesno utičemo na formiranje pravilnog oblika lobanje kod dece, videćemo da su danas lepotni i estetski detalji kod lobanje jako bitni, potrebno je uzeti u obzir i estetsku hirurgiju koja je danas sve više prisutna tako da se i na taj način utiče na deformaciju samih lobanja.

Tokom terenskih istraživanja u Republici Adigeji i gradu Majkopu (Ruska federacija), prilikom obilaska muzeja primetio sam veliki broj skeleta sa izduženim lobanjama, bila mi je zanimljiva konstantacija kustosa arheologa koji mi je tom prilikom rekao da je od Čerkeza krenulo izdužavanje lobanja, a kasnije su tehniku preneli na Egipat.

Ova konstatacija navela me je da upitam koliko je bitan oblik glave i lobanje danas kod Čerkeza ali i ostale tehnike u prvima danima i mesecima deteta.

Isak Caj, inače moj domaćin rekao mi je: „kada se detetu glava povije, stavlja se butna kost ovce između nogu, predhodno skuvana i iz koje je izvučena koštana srž. Kost se stavlja kako bi beba mogla kroz nju da mokri i kako deca ne bi imala osip, ojede i crvenilo oko intimne regije. Dalje je naveo da glava bebe uvek mora biti slobodna kako bi oblik glave bio pravilan i okrugao. Iz tog razloga bebi se pravi poseban jastuk koji nije ni previše tvrd ni previše mekan“. 

Ukoliko uzmemo u obzir navedene činjenice koje možemo videti danas u savremenim kulturama, možemo doći do zaključka da se od III veka naše ere ništa nije promenilo sem lepotnih ideala, i dalje se vrše korekcije lobanje, promenili su se samo lepotni ideali i načini tehnika.

Od nedavno je Aleksandar pokrenuo svoj lični blog koji se bavi temama u etnologiji i antropologiji https://repkeetnolog.blogspot.com/, isto tako možete zapratiti njegovu stranicu na https://www.facebook.com/etnolog84/ i njegov profil na IG https://www.instagram.com/repke_84/

Podelite sadržaj na
fb-share-icon0
Tweet 20

Aleksandar Repedžić

Aleksandar Repedžić (1984) je etnolog – antropolog. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zaposlen je kao kustos etnolog Muzeja Ponišavlja u Pirotu. Kao vršilac dužnosti direktora Muzeja u Majdanpeku ostvario više saradnja kako sa domaćim tako i inostranim naučnim institucijama i muzejima. Stalni je saradnik Balkanološkog instituta na Srpskoj akademiji nauka i umetnosti od 2004 godine. Član je nacionalnog koordinacionog komiteta Srbije za organizaciju međunarodnog dana svetlosti. Autor je više samostalnih izložbi i predavanja o narodnoj tradiciji istočne Srbije. Izložba „ Neka ga pronađu po svetlosti sveće“ bila je predstavljena na 83. Vukovom saboru u Tršiću. Koautor je publikacije „Mitovi, legende i narodni običaji Đerdapa“, autor je publikacije „Muma Paduri“, autor putopisnog rada „Mafahabl - selo sreće“ (Folkloristika), saradnik i autor na više dokumentarnih filmova.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

error

ZAPRATITE I PODELITE SADRŽAJ