Jedinstvene grobnice pružaju uvid u to kako su živi komunicirali sa mrtvima tokom gvozdenog i vikinškog doba u Norveškoj.

Tri grobnice datuju se između 500. i 950. godine naše ere i verovatno su bile deo pogrebnih rituala koji su omogućavali živima da više puta posećuju mrtve i komuniciraju sa njima.

Rad objavljen u Medieval Archaeology opisuje iskopavanje i tumačenje tri grobnice iz gvozdenog i vikinškog doba u centralnoj Norveškoj, Skeiet, u selu Vinjeøra.

Jedinstvene kuće za sahranjivanje

U periodu od 2019. do 2020. godine, planirana izgradnja puta zahtevala je arheološka iskopavanja. To je potvrdilo postojanje praistorijskog groblja, delimično iskopanog u probnoj jami još 1996. godine. Pored zaravnjenih humki otkrivene su tri kuće koje su služile za sahranjivanje.

Kuće za sahranjivanje, obično se nalaze na grobljima i mogu imati više funkcija. Mogu sadržati grobove, grobnice ili se čak koristii za skladištenje kremiranih ostataka pokojnika.

• Pronađeno je najsevernije groblje iz kamenog doba, ali nešto je nedostajalo
• Vikinško naselje otkriveno u Kanadi – dokaz da su Vikinzi prvi Evropljani koji su došli u Ameriku

Neke su korišćene kao mesta gde su živi mogli da ostave prinose za preminule ili da se klanjaju njihovim mrtvima.

Sličnoj svrsi su možda služile i grobnice pronađene širom Skandinavije. Međutim, za razliku od drugih kuća za sahranjivanje, uključujući 12 drugih iz Norveške i jednu u Švedskoj, ove iz Vinjeøre su jedinstvene po tome što nisu trajno mesto sahranjivanja.

„Mislim da je najviše iznenađujuće bilo to što nismo pronašli nikakav dokaz o postojanju grobnice ili sahranjenoj osobi unutar kuća. Takođe, činjenica da su imali vrata i ulaze koji su možda vodili u grobnicu i humku je bila nešto o čemu nisam razmišljao pre analize“, kaže dr Rejmond Sovaž, prvi autor studije.

Živi su mogli da „posećuju“ mrtve

Postojanje vrata i ulaza ukazuje da su grobnice bile stalno otvorene kako bi živi mogli ponovo da posete pokojnike. Utabano tlo koje je činilo ulaz potvrdilo je to, što ukazuje na česte posete živih. Ovi ulazi su bili niski i osobe su morale da čučnu da bi došli do unutrašnjosti.

Na osnovu datuma dobijenih iz grobnice, prva građevina je podignuta oko 450–600. godine nove ere, tokom gvozdenog doba. Tokom ovog vremena, pogrebna praksa je podrazumevala kremaciju kao primarni oblik sahranjivanja.

Kasnije je izgrađena druga građevina, oko 600–800. godine nove ere, baš kada su ljudi počeli da prelaze na skeletno sahranjivanje. Poslednja grobnica izgrađena je između 800. do sredine ili kasne 900. godine. Tada je u potpunosti promenjena pogrebna praksa sa kremacije na inhumaciju.

Svaka grobnica je bila u upotrebi 100-200 godina.

Iako u grobnicama a nije pronađen nijedan grob, drugi nalazi, poput fragmenata kostiju, vrhova strela i eksera, mogu pomoći da se osvetli namena objekata. Među kostima identifikovani su ostaci konja. Oni su možda bili žrtvovani za potrebe rituala. Vikinški konji transportovani za potrebe žrtvovanja

Norveške grobnice su i dalje veoma zagonetne i biće potrebno više istraživanja da bi se zaista razumela njihova funkcija.