U radu objavljenom u časopisu Paleoanthropology naučnici su raspravljali o tome da li je ukrštanje neandertalaca sa modernim ljudima dovelo do njihovog izumiranja. Neandertalaca je svakako bilo manje nego Homo sapiensa, ali to ne znači da smo ih istrebili borbom, nego seksom.

Neandertalci su nestali pre oko 40.000 godina. Današnji ljudi izvan Afrike imaju od 1-4 % neandertalskih gena, a anatomski moderni ljudi koji su živeli pre 40.000 godina imaju 6-9% neandertalskih gena.

Naučni rad objavljen u časopisu PaleoAnthropology podiže izglede da bi ukrštanje neandertalaca sa našim precima smanjilo broj neandertalaca. Što bi dovelo do njihovog konačnog izumiranja, piše NHM.

Nove pretpostavke o nestanku neandertalaca

Dobro poznata rečenica “vodite ljubav, a ne rat” je možda bila odgovorna za stavljanje neandertalaca na put izumiranja.

Dok je oko 2% genoma svih živih ljudi izvan Afrike izvedeno od neandertalaca, postoji vrlo malo dokaza da je ovaj proces išao drugim putem.

Do danas su sekvencionirana samo 32 neandertalska genoma. U njima nije pronađena DNK Homo sapiensa, a taj nedostatak u njihovom genomu može biti posledica načina uzorkovanja. Zato se autori nadaju da će napredak u tehnologiji sekvenciranja drevne DNK moći da razreši ovu hipotezu stvaranjem više genoma.

Profesor Kris Stringer, rukovodilac Muzeja za istraživanje ljudske evolucije, napisao je novi rad zajedno sa koleginicom dr Lusil Krete.

Kris kaže: „Naše znanje o interakciji između Homo sapiensa i neandertalaca postalo je složenije u poslednjih nekoliko godina, ali je još uvek retko videti naučnu raspravu o tome kako se ukrštanje između grupa zapravo dogodilo”.

„Predlažemo da je ovo ponašanje moglo dovesti do izumiranja neandertalaca ako su se redovno razmnožavali sa Homo sapiensom, što je moglo da smanji njihovu populaciju dok nisu nestali”.

Prvi susreti neandertalaca i Homo sapiensa

Neandertalci i Homo sapiensi odvojili su se jedni od drugih pre oko 600.000 godina. Potom su evoluirali u veoma različitim delovima sveta.

Fosili neandertalaca pronađeni su širom Evrope i Azije, dosežući čak do južnog Sibira. Veruje se da su proveli najmanje 400.000 godina razvijajući se u ovom okruženju, prilagođavajući se pretežno hladnijoj klimi nego što je danas.

U međuvremenu, preci naše ljudske vrste evoluirali su u Africi. Trenutno je neizvesno da li su Homo sapiensi direktni potomci jedne grupe drevnih afričkih hominina ili su rezultat mešanja između različitih grupa rasprostranjenih širom kontinenta.

Iz genetskih podataka, izgleda da su se dve vrste prvi put susrele kada je Homo sapiens počeo da povremeno izlazi iz Afrike pre oko 250.000 godina.

„Bez da znamo tačno kako su neandertalci izgledali ili kako su se ponašali, možemo samo da nagađamo šta bi Homo sapiens mislio o svojim rođacima“, kaže Kris.

„Jezičke razlike bi verovatno bile veće nego što bismo mogli da zamislimo, s obzirom na vremensku dubinu razdvajanja, i bile bi mnogo veće od onih između bilo kog modernog jezika”.

Jezička barijera je možda bila pojačana individualnim atributima obe vrste, sa poređenjem neandertalca i Homo sapiensa koji sugerišu da su mozak i glasovni aparat ove vrste bili različiti.

Razlike između modernih ljudi i neandertalaca

Genomi neandertalaca takođe pokazuju da je skoro 600 gena bilo različito izraženo između naše i njihove vrste, posebno onih povezanih sa licem i glasom.

Još jedna istaknuta razlika između nas i njih bi bila čelo. Neandertalci su posedovali istaknutu izbočinu iznad obrva koju su mogli da koriste u komunikaciji.

Međutim, signali koje su ovi grebeni pokušavali da prenesu mogli su biti izgubljeni na našim precima. Neke studije sugerišu da su smanjeni nadočni lukovi omogućili Homo sapiensu da se umesto toga okrene ka obrvama kako bi preneo niz suptilnijih, privremenih signala.

U svakom slučaju, ovi susreti su na kraju doveli do razmnožavanja obe vrste, ali kako se to tačno dogodilo takođe je obavijeno velom misterije.

Ukrštanje neandertalaca i Homo sapiensa

Znamo da se naša vrsta ukrštala sa neandertalcima otkako su sekvencirani prvi genomi naših rođaka.

Međutim, neandertalski geni koje danas imamo u nama nisu rezultat ovih ranih sporadičnih interakcija koje je Homo sapiens imao kada su prvi put napustili Afriku. Umesto toga, oni potiču iz mnogo većih migracija koje su savremeni ljudi preduzeli pre oko 60.000 godina.

Ukrštanje u ovom trenutku možda je bilo rezultat međusobnog udvaranja ili je moglo biti manje prijateljsko. Susreti između odvojenih grupa naših najbližih živih rođaka, šimpanzi, pokazuju dokaze oba ponašanja.

Da li je ukrštanje bilo uspešno ili ne zavisi od para koji se pario. Za sada nema dokaza o genetici Homo sapiensa u genomima kasnih neandertalca koji datiraju od pre 40-60.000 godina.

Hibridizacija kod neandertalaca?

Moguće je da je to zbog samog procesa hibridizacije, jer su neke vrste sposobne da daju potomstvo samo u određenim pravcima. Na primer, polen biljke Capsella rubella može uspešno oploditi seme Capsella grandiflora, ali ne i obrnuto.

Nedostatak mitohondrijalne DNK, koja se nasleđuje preko ženki, od neandertalaca kod živih ljudi je sugerisan kao dokaz da su se samo muški neandertalci i ženke Homo sapiensa mogli pariti. Ali postoje i neki dokazi da su muški hibridi možda bili manje plodni od ženki.

Sa manjim brojem neandertalaca koji se međusobno razmnožavaju i veličine grupa koje su već male i raštrkane zbog životne sredine, hibridizacija van porodičnih grupa neandertalaca mogla je dovesti do opadanja vrste. U ovom trenutku, međutim, nema dovoljno dokaza.

„Ne znamo da li je očigledan jednosmerni tok gena zato što se jednostavno nije dešavao, da se razmnožavanje odvijalo, ali je bilo neuspešno, ili su neandertalski genomi koje imamo nereprezentativni“, kaže Kris.

„Kako se više neandertalskih genoma sekvencira, trebalo bi da možemo da vidimo da li je bilo koja nuklearna DNK iz Homo sapiensa preneta neandertalcima i da pokažemo da li je ova pretpostavka tačna ili ne”.

Buduća istraživanja bi takođe mogla da istraže slična pitanja koja se odnose na drugu vrstu hominina poznatu kao Denisovci. To će nam dati bolju predstavu o tome kako je naša vrsta komunicirala sa svojim najbližim rođacima.