Lobanja deteta sa Daunovim sindromom (Rivollat et al. 2014, fig. 2)

Arheolozi u Francuskoj otkrili su ostatke malog deteta iz 5-6. veka koje je imalo Daunov sindrom. To je do sada najraniji slučaj koji je arheološki potvrđen. Prema kontekstu i načinu sahrane, arheolozi su istakli da ovo dete nije bilo odbačeno da strane zajednice, uprkos očiglednom deformitetu.

Istraživanje je predstavljeno u časopisu International Journal of Paleopathology.

Grob deteta otkriven je na nekropoli sa još 93 osoba tokom arheoloških radova 1989. godine. Nekropola se nalazi oko crkve Saint-Jean-des-Vignes u severoistočnoj Francuskoj. Istraživači sa Univerziteta u Bordou, pored standardne antropološke analize, sproveli su radiografsko i CT skeniranje kako bi pomogli u stvaranju 3D rekonstrukcije lobanje osobe.

Šta je Daunov sindrom?

Daunov sindrom je genetski poremećaj koji odlaže fizički rast osobe i uzrokuje intelektualne poteškoće. Ljudi sa Daunovim sindromom imaju tri kopije hromozoma 21-trisomija, a ne uobičajene dve. Jedan od glavnih faktora u razvoju stanja je starost majke. Prosečna stopa nataliteta za Daunov sindrom je 1 u 2500 slučajeva, ali se to povećava na 1 u 600 slučajeva kod majki starijih od 30 godina. Daunov sindrom je prvi klinički opisao 1866. godine J.L. Daun.

Ostaci skeleta deteta sa Daunovim sindromom i grob u kojem je pronađen (Rivollat et al. 2014 fig. 1-4)

Ova bolest je možda pogađala drevne populacije u istoj razmeri kao i danas, ali nije tako dobro dokumentovana. Postoje još dva slučaja Daunovog sindroma u arheološkom zapisu, s tim što se posebno ističe ovaj primer kao najstariji.

Otkriće deteta sa Daunovim sindromom

Skelet malog deteta od 5-7 godina otkriven je na nekropoli iz 5-6. veka u blizini crkve u Šalon-sur-Saonu u severoistočnoj Francuskoj.

Da bi utvrdili da li ovo dete zaista ima Daunov sindrom, Rivola i njen tim proučavali su dimenzije i strukturu lobanje deteta i uporedili je sa lobanjama 78 druge dece sličnog uzrasta. Njihova analiza je pokazala da je dete imalo brojne karakteristike koje ukazuju na Daunov sindrom, a koje su nedostajale drugim lobanjama. Skelet malog deteta se isticao zbog kratke i široke lobanje, spšljoštenog potiljka i tankih kostiju svoda lobanje. Na lobanji su primećene brahikranija i metopizam, wormianove kosti, kao  i hipodoncija i parodontitis.

Ove karakteristike su uobičajene kod ljudi sa Daunovim sindromom”, rekla je dr Mate Rivola sa Univerziteta u Bordou u Francuskoj, koja je proučavala skelet sa svojim kolegama.

Pogrebna praksa deteta

Rivolov tim je proučavao način na koji je dete sa Daunovim sindromom sahranjeno, što nije bilo moguće sa drugim drevnim slučajevima ovog stanja. Dete je bilo položeno na leđa u grobu sa rukama kod karlice, orijentacije istok-zapad sa glavom na zapadu. Kao što je bio slučaj i sa ostalim pokojnicima na nekropoli.

3D virtelna rekonstrukcija endokranijuma i kranijuma (Rivollat et al. 2014, fig. 6)

Prema dr Rivoli, ovo ukazuje na to da dete nije bilo drugačije tretirano u smrti od ostalih članova zajednice. To ujedno nagoveštava da osobe sa deformitetima nisu bili drugačije viđene ili obeležene za života.

Sličan argument iznet je u studiji iz 2020. koja opisuje 1500 godina staru sahranu žene sa patuljastim rastom u Italiji. Ona je bila sahranjena na isti način kao i ostali pokojnici na nekropoli, bila je dobro uhranjena tokom života i tretirana je kao i svaki drugi član društva.

Mi ovo tumačimo kao da dete možda nije bilo stigmatizovano tokom života, što je prvi put da je osoba sa Daunovim sindromom tako posmatrana u kontekstu drevne zajednice“, zaključili su istraživači u svojoj studiji.

close

Registrujte se na Sve o arheologiji

Prijavite se na našu mejl listu i budite prvi koji će dobiti vesti iz sveta arheologije

Ne šaljemo spamove! Pročitajte naša pravila korišćenja za više informacija.

Podelite sadržaj na:

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Translate »