25/09/2022

Forum Romanum (izvor: Wikipedia)

Trovanje olovom i opasnost na zdravlje ljudi nije samo problem današnjice. Još u antičko doba stari Rimljani su uveliko koristili olovo za sve i svašta što je dovodilo do trovanja. Takođe su zagađivali vazduh usled eksploatacije olovom.

Toksičnost olovom je danas dobro poznata. Ona rezultira dugotrajnim psihološkim i neurološkim deficitima, kao i metaboličkim bolestima. Olovo se polako apsorbuje kroz kožu, ali brzo kroz pluća i crevni trakt. U telu dolazi do preraspodele olova i na kraju se 90% olova koje se ne izlučuje bubrezima akumulira u kostima. Deca su posebno podložna dejstvu olova, i verovatno je da je široka upotreba ovog smrtonosnog metala među rimskim stanovništvom dovela do niza štetnih efekata na zdravlje.

Topljenje metala

Čovek je koristio metal pre oko 10 milenijuma kada je čekićem razbijao stene bogate rudama. Uglavnom su ti metali korišćeni za bojenje ili za pravljenje ukrasa i slično. Međutim, do topljenja metala dolazi nešto malo kasnije. Veruje se da je prvo topljenje metala počelo pre oko 7.000 godina na lokalitetu Belovode u Srbiji. Belovode je naselje vinčanske kulture koje se datuje od 5350-4600. godine pre n.e. Lokalitet se nalazi u istočnoj Srbiji, tačnije u ataru sela Veliko Laole u opštini Petrovac na Mlavi.

Što se tiče olova ono je proisteklo iz Turske. Dakle, čak i ako je najraniji olovni artefakt pronađen u Izraelu, u pećini Ašalim, ili je ruda uvezena, ili je perla napravljena u Turskoj. Olovo je bilo poznato drevnim ljudima u prošlosti, ali se njegova upotreba značajno povećala tokom rimskog doba. Povećala se do te mere da je olovo postalo opasno po zdravlje.

Upotreba olova u rimskom periodu

Olovo se uveliko koristilo u vodovodu za olovne cevi i zaptivke na glinenim cevima. Akvadukti i rezervoari su bili obloženi olovom.

Rimska olovna cev u Engleskoj (foto: Andrew Dunn/Wikipedia)

Pribor za jelo, kuvanje i piće je pravljen od olova i kalaja. Bronzani i bakarni lonci su često bili obloženi olovom (ili legurom olova i srebra), kako bi se sprečilo da neprijatan ukus bakra pokvari hranu (s druge strane, olovo je davalo sladak ukus). Olovne soli su korišćene u kozmetici, lekovima i bojama. Kao mikrobicid, olovo je korišćeno i za očuvanje hrane. Rimljani su verovali da olovo ima “slatkasti ukus” pa je korišćen i kao zaslađivač za vino.

Zagađenje sredine eksploatacijom olovom

Zagađenje vazduha je bilo prisutno zbog rudničkih aktivnosti i peći za livenje. Da bi iskoristili toliku količinu olova, Rimljani su morali da ga jako kopaju, i oni su to uradili. Sama Italija nije imala mnogo metalne rude, ali ostatak Carstva jeste. Glad za metalom se smatra jednim od razloga zbog kojih je Cezar želeo da osvoji Britaniju. Rimljani su uspeli da postignu značajno zagađenje metalom tokom rimskog republikanskog i carskog perioda. Rudničke aktivnosti iz rimskog doba povećale su koncentraciju olova u atmosferi najmanje za faktor 10.

Broj radnika koji je bio izložen olovnom isparenju usled raznih aktivnosti sa olovom bio je preko 140.000 po godini tokom rimskog perioda.

Olovna vodovodna cev 1-3. vek (izvor: Wikimedia Commons)

Istraživači, čiji je rad objavljen u časopisu Geophysical Research Letters, su otkrili da su Rimljani zagađivali evropski vazduh olovom otprilike 500 godina, od oko 350. pre nove ere do 175. godine nove ere. Koncentracija metala u tragovima pronađena je u ledu na Monblanu. U tom periodu, otkrili su dva puta gde je zagađenje olovom poraslo na više od 10 puta od pozadinskog nivoa. Studija ne može da odredi tačne godine, ali se šiljci na grafikonu javljaju oko 250. godine pre nove ere i 120. godine n.e. Takođe su kontaminirali evropski vazduh antimonom, toksičnim metaloidom koji može izazvati efekte slične trovanju arsenom, navodi se u novoj studiji.

Analize skeleta na olovo

Uz pomoć hemijskih analiza moguće je dokazati prisustvo olova na skeletnim ostacima. Sadržaj olova u skeletu značajno se povećao u rimsko doba (1-3. vek) u odnosu na gvozdeno doba u Londonu. Studija je obavljena u časopisu Archeometry 62. Istraživači koji su radili sa londonskim muzejom, ispitali su skeletne ostatke 30 ljudi koji su živeli tokom 1. do 3. veka. Tada je nastao Londinium. Potom su uporedili taj uzorak sa 70 kostiju sa četiri groblja iz starijeg gvozdenog doba. Za sve skelete, istraživački tim je izmerio izotope stroncijuma i olova, kao i niz elemenata u tragovima, uključujući koncentraciju olova. Skot i kolege su otkrili da su kosti iz rimskog doba imale znatno veću koncentraciju olova nego one iz gvozdenog doba. I da je ta koncentracija imala negativan uticaj na zdravlje.

Rimski bokal od keramike olovom premazan iz 1. veka, izložen u Britanskom muzeju (izvor: Wikimedia Commons)

U drugoj studiji, objavljenoj u International Journal of Osteoarchaeology 31, Mur i saradnici su analizirali skeletne ostatke dece i uticaj olova na njihovo zdravlje tokom rimskog perioda. Primećena je veća koncentracija olova kod dece sa skeletnim dokazima metaboličkih bolesti od one bez. Time su dokazali da je trovanje olovom bio faktor koji je doprineo visokoj stopi smrtnosti novorođenčadi i bolesti u detinjstvu.

Da li su Rimljani znali koliko je olovo štetno?

Zašto su Rimljani koristili olovo? Rimljani su koristili olovo u svojim vodovodima i cevima, jer je bilo savitljivo i lako se razbijalo u tanke listove. U stvari, reč vodovod zapravo potiče od latinskog plumbum, što znači olovo.

“Štand” u Pompeji gde se vino grejalo u kontejnerima od olova ( Retief and Cilliers 2010, fig. 26)

Da li su bili svesni toga da je olovo otrovno? Stari Rimljani su i tek kako bili svesni štetnih efekata na zdravlje izazvanih trovanjem olovom. Plinije Stariji, umro zbog erupcije vulkana Vezuv 79. godine, govori o “štetnoj i smrtonosnoj pari” (sumpor-dioksid) iz olovne peći.

Vitruvije takođe priča o otrovnom olovu: ”Voda koja se sprovodi kroz zemljane cevi je korisnija od one kroz olovo; zaista, ono što se prenosi u olovu mora biti štetno, jer se iz njega dobija belo olovo [PbCO3, olovni karbonat], a za to se kaže da je štetno za ljudski sistem. Dakle, ako je ono što se iz njega proizvodi pogubno, nema sumnje da samo po sebi ne može biti zdravo telo. Ovo se može proveriti posmatranjem radnika u olovu, koji su blede boje; jer pri livenju olova, isparenja iz njega koja se fiksiraju na različite članove i svakodnevno ih sagorevaju, uništavaju snagu krvi; voda stoga ni u kom slučaju ne bi trebalo da se vodi u olovnim cevima ako želimo da bude zdrava.” Iako su rimski pisci komentarisali toksičnost olova, klasično hronično trovanje olovom prvi put je opisano tek u 7. veku nove ere.

Ali Rimljani nisu marili. Isto se i mi danas ponašamo sa plastikom. Svesni smo njenog negativnog uticaja na životnu sredinu i naše zdravlje, ali ne prestajemo sa njenom upotrebom i proizvodnjom.

Ovaj tekst se našao u štampanom izdanju Kulturnog dodatka Politike

Kulturni dodatak Politike
Podelite sadržaj na:

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Translate »