U poslednje vreme arheolozi se sve više okreću forenzičkim rekonstrukcijama lica ljudi iz prošlosti. Međutim, postavlja se pitanje koliko su zaista precizne forenzičke rekonstrukcije lica drevnih ljudi?

Drevni ljudi su ostavili brojne tragove svoje prošlosti za sobom. Arheolozi uz pomoć malih delića sklapaju slagalice života tih ljudi. Ali počesto ne znaju kako su oni izgledali. Brojni su razlozi zašto se skeletni ostaci ne očuvaju, odnosno oni delovi lobanje koji mogu najviše da pomognu prilikom rekonstrukcije lica.

Forenzička rekonstrukcija lica je je postala izuzetno popularna među arheolozima. Poslednjih godina su u arheologiji sve učestalije facijalne rekonstrukcije ljudi iz prošlosti, od ranih hominina pre nekoliko miliona godina pa do istorijskih ličnosti koje su nedavno živele. Na taj način arheolozi javnosti mogu da približe ljude iz prošlosti.

• Otkriveno lice Velikog faraona Ramzesa II
• Rekonstruisano lice dečaka starog 30.000 godina sa lokaliteta Sungir u centralnoj Rusiji
• Naučnici su rekonstruisali lice drevnog psa starosti 7.600 godina iz mezolita

Modernim tehnikama naučnici vraćaju davno umrle ljude u život.

U forenzici je ova tehnika izuzetno korisna prilikom identifikacije žrtava koje su stradale usled prirodnih nepogoda, u ratu i slično i kako bi ti ljudi mogli biti dostojno sahranjeni.

Šta je forenzička rekonstrukcija lica?

Forenzička rekonstrukcija lica je tehnika koja se koristi u forenzici i u arheologiji kako bi se identifikovali mrtvi, odnosno kako bi se antički ljudi oživeli. Ovom tehnikom se u arheologiji kreiraju trodimenzionalni portreti ljudi iz prošlosti na osnovu skeletnih ostataka, mumija i tela iz močvara. Takođe, danas su sve popularnije i 3D animacije.

Prve rekonstrukcije lica zaživele su još u 19. veku kada su nemački anatom Herman Velker i fiziolog Vilhelm Hisa analizirali odnos između strukture kostiju ljudske lobanje i mekih tkiva lica. Ono što je ključno prilikom vizuelizacije kontura ljudskog lica jeste gde se mišići i tetive spajaju ispod slojeva kože. Onda, tek 60-ih godina prošlog veka se policija okrenula ovoj tehnici u pokušaju da identifikuje žrtve na osnovu ljudskih skeletnih ostataka.

Metoda koja se najčešće koristi jeste Mančesterova metoda. U ovoj tehnici uzimaju se u obzir i debljina mekog tkiva i mišići lica.

Koliko je zaista precizna forenzička rekonstrukcija?

Godinama se vodila debata o tačnosti metode rekonstrukcije lica. Jedna od polemika jeste ta ko treba da sprovede rekonstrukciju lica. Da li je to umetnik – vajar ili naučnik? Verovatno je bolje zajedno, odnosno da umetnik u saradnji sa naučnikom radi na rekonstrukciji. Neki naučnici su raspravljali da su rekonstrukcije previše subjektivne i da se oslanjaju na umetnički talenat osobe koja ih izvodi.

 “Rekonstruisana lica drevnih ljudi su uglavnom primeri loše prakse i tehnike koja je dizajnirana da rekonstruiše samo lica evropskih ljudi. Samu tehniku treba pobošljšati u pogledu predaka i onoga što čini dobar portret”, rekla je Aleksandra Mekenzi, vajar, za portal.

Ona veruje da ne možemo da vidimo tačnost u rekonstrukciji lica drevnih ljudi na osnovu lobanja.

“Forenzička rekonstrukcija lica koristi mere čiji su proseci zasnovani na podacima prikupljenim iz (leševa) ograničenog uzorka uglavnom američkih ljudi i to najviše severnoevropskog porekla. Do danas ne verujem da je bilo uzoraka podataka prikupljenih od drugih populacija, za potrebe rekonstrukcije lica. Barem ja nijednu nisam uspela da nađem.”

Aleksandra dalje nastavlja da objašnjava: “Uglavnom je samo to što ljudi koji primenjuju tehniku ne znaju kako da prave lica koristeći svoju maštu. Nemamo reference za žive drevne ljude, moramo koristiti maštu. Ako je osoba koja radi rekonstrukciju napravila samo evropska lica, njena mašta neće biti dobro opremljena.”

Da li je to tako i sa mumijama?

Postoje zajednička slaganja kada je u pitanju određivanje oblika nosa, usana ili čak ušiju samo na osnovu lobanje. Nos je obično najteže odrediti kako izgleda, kao i uši. Morfologija usana često zavisi od umetničke interpretacije.

U slučaju kada skeletni ostaci nisu dobro očuvani, a nemoguće je izvući DNK, onda je teško utvrditi boju kože, kose i očiju osobe koja je davno živela. Zato je možda najveća preciznost kada su dostupne informacije iz očuvanog mekog tkiva kod mumija i tela iz močvara. Takođe, ukoliko postoji portret sahranjene osobe (na primer Fajumski portret) onda će rekonstrukcija biti olakšana. Umetniku i arheologu će biti lakše da pretpostave frizuru, boju kose, boju kože i očiju, bolesti ili povrede.

Uprkos nedostacima i poteškoćama koje se javljaju, možda će u budućnosti umetnici i arheolozi bolje i sa većom preciznošću da nam pokažu koliko su preci bili slični nama.

---