Na osnovu pregleda dečijih kostiju, naučnici su došli do saznanja da su mala deca radila u rudnicima soli u Halštatu pre 2000 godina.

Antropološka analiza skeleta sa nekropole u Halštatu iz starijeg gvozdenog doba i arheološki nalazi iz tadašnjeg rudnika soli, dali su zanimljive podatke o rudarima, posebno o deci.

Nalazi male kožne cipele i dečije kape u ovim rudnicima soli naveo je na pitanje da li su deca bila uključena u proces rudarenja. Sprovedena antropološka analiza na skeletima mladih osoba (deca i tinejdžeri) otkrila je promene na zglobovima koje su možda povezane sa ranim opterećenjem.

U najvećoj meri su zahvaćeni vratni pršljenovi i zglobovi donjeg okrajka butne kosti, javlja se i osteochondritis dissecans (OCD). OCD je odvajanje komada kosti od zgloba usled intezivnog fizičkog napora.

• Halštatski rudari konzumirali su plavi sir i pivo pre 2.700 godina pokazale su analize drevnog izmeta
• Dečiji otisci prstiju na predmetima vinčanske kulture
• Drevni predmet od krečnjaka sa zagonetnim motivima pronađen u grobu dece pre 5.000 godina
• Ruski arheolozi otkrili su srednjovekovne klizaljke od kostiju životinja u Novgorodu

Rudarstvo je u Halštatu je počelo pre najmanje 7.000 godina i nastavljeno je do danas. To čini ovu UNESCO-vu svetsku baštinu „najstarijim industrijskim pejzažom na svetu, koji je još uvek aktivan“.

Halštatski rudnici i pogrebna praksa

Halštatski rudnici soli koji se nalaze u istočnim Alpima, na 900 metara nadmorske visine, predstavljaju jedan od najstarijih i najbolje zabeleženih zapisa o podzemnim iskopavanjima soli.

Veliki podzemni rudnici u halštatskim slanim planinama datuju se najmanje od 14. veka pre nove ere (kasno bronzano doba) pa sve do danas. Nekoliko protoistorijskih (bronzano, gvozdeno doba) i istorijskih (od 14. veka nove ere do danas) rudarskih faza je dobro arheološki dokumentovano. Lokalitet je takođe poslužio za imenovanje rane faze gvozdenog doba u Evropi, takozvanog halštatskog perioda (800-400. godine pre nove ere).

U 9. veku pre nove ere počelo je intezivno iskopavanje soli. Rukovodioci ovog rudnika su mrtve sahranjivali na izlazu iz doline na nekropoli. Na nekropoli je, 1846. godine, otkriveno nekoliko hiljada sahrana i od tada se arheološki i antropološki analiziraju. Praktikovano je biritualno sahranjivanje – skeletno sahranjivanje i kremiranje pokojnika. Pokojnici su sahranjivani sa izuzetno bogatim prilozima. Upravo su ti bogati nalazi doveli do toga da se ova kultura nazove halštatskom kulturom.

Šta su analize otkrile o deci u rudnicima?

Oktiveni arheološki nalazi iz drevnih rudnika soli postavljaju pitanje da li su deca već bila uključena u proces rudarenja. Nalazi poput male kožne cipele (evropska veličina 31/32) i kape za bebe od 3-6 meseci pokazali su prisustvo dece.

Biomehanička opterećenja i ponavljani, monotoni pokreti morali su početi rano, još u detinjstvu, da bi se pojavili znaci fizičkog rada na skeletu. Dečije kosti su osetljivije na mehaničko opterećenje. Za antropološku analizu bilo je dostupno 40 skeleta dece i mladih osoba iz različitih arheoloških kampanja u Halštatu.

Više od 40% dece je uzrasta između 7-12 godina. Međutim, samo kod 15 individua od ukupnog broja analizirane dece, dobro je bio očuvan postkranijalni skelet. Na njima su antropolozi uočili bolesti zglobova i to najviše na prvim pršljenovima, laktovima i stopalima. Osteoartritis na prvim pršljenovima može da ukaže da su deca na glavi imala opterećenja (eng. tumpline) u vidu ruksaka koji se koristio za nošenje predmeta. Traka bi išla oko glave, a torba iza leđa. U njoj se nosilo kamenje iz rudnika ili se donosila voda za radnike.

Arheološki nalazi u rudnicima pružaju jasne dokaze da su u rudnicima soli bila prisutna deca i da su neka od njih u njima i radila. Može biti da su mnoga deca iz Halštata “odrasla“ u rudnicima. Odrastanje dece u rudnicima je moglo biti korisno za njhove roditelje, jer bi bili tu sa njima u blizini, a kasnije bi bili od pomoći.