Strategije preživljavanja u gornjem paleolitu i mezolitu bile su fokusirane na sakupljanje hrane, lov i ribolov životinja. Neolit je obeležen pojavom uzgoja biljaka i pripitomljavanja životinja, dugoročnim naseljima, većim stanovništvom i povećanom društvenom složenošću. Pretpostavlja se da je ova promena imala uticaja na pad fiziološkog zdravlja, kako se zaključuje iz skeletnih ostataka. Jedna od posledica jeste niži telesni rast drevnih ljudi u neolitu u odnosu na one iz starijih perioda.

Kombinovana studija genetike i antropološke analize skeletnih ostataka pokazuje da je prelazak sa lova i sakupljanja hrane na poljoprivredu pre oko 12.000 godina u Evropi možda imao negativne efekte na zdravlje.

Istraživači su kreirali model u kome je uzeta u obzir telesna visina odraslih osoba, patološki indikatori stresa koji se vide na kostima i drevna DNK. Istraživači su objavili svoje rezultate u časopisu PNAS.

„Naš pristup je jedinstven po tome što smo koristili kombinovani pristup merenja visine i drevnu DNK uzetu od istih osoba“, rekao je Marciniak.

Prelazak sa jednog na drugi način života

Prelazak sa jednog načina života-lova i sakupljanja hrane na sedentarni poljoprivredni način života nije se desio širom Evrope istovremeno. Već na različitim mestima u različito vreme.

Istraživači su proučavali 167 skeletnih ostataka drevnih ljudi koje su živeli od pre 38.000 do 2.400 godina. Ovo je uključivalo zajednice paleolitskih i mezolitskih lovaca-sakupljača, prve poljoprivredne zajednice i one iz bakarnog/bronzanog doba.

Otkrili su da su ljudi iz neolita, uzimajući u obzir njihovu genetski naznačenu potencijalnu visinu, bili u proseku za oko 4 cm niži od prethodnika i oko 2 cm niži od ljudi iz sledećih perioda. Takođe, su otkrili da se telesne visine stalno povećavaju kroz bakarno za oko 2 cm, bronzano za oko 2, 5 cm i gvozdeno doba (oko 3 cm) u odnosu na visinu iz neolitskog perioda.

„Trenutno znamo da je 80% visine genetski faktor, a 20% okoline“, rekla je Marciniak. “Istraživači još nisu identifikovali sve genetske varijante povezane sa visinom“.

“Prelazak sa lova i sakupljanja na poljoprivredu nije uvek rezultirao gubitkom visine, iako jeste u nekim delovima Evrope“ istakla je Marciniak.

Marciniak i njen tim su takođe posmatrali genetsko poreklo u svojoj studiji.

„Bilo je kretanja ljudi, uglavnom sa istoka na zapad. Želeli smo da objasnimo tu migraciju koja je možda donela različite proporcije genetskih varijanti povezanih sa visinom.”

Kada je tim uključio genetske informacije o precima u svojoj studiji, otkrio je da je za neolit smanjenje visine malo izraženo.

• Polna podela rada u ranom neolitu Evrope
• Kakva je bila ishrana ljudi tokom neolita na jugoistoku Evrope
• Praistorijske bebe u Srbiji hranjene specijalno izrađenim kašičicama
• Verovalo se da u vinčanskoj kulturi vlada mir i blagostanje. Šta arheologija ima na to da odgovori?

“Ovo istraživanje zahteva više studija sa većim skupovima podataka“, rekla je Marciniak.

“Moramo učiniti više da vidimo šta je uzrok smanjenja postignute visine u odnosu na predviđenu genetsku visinu tokom prelaska na poljoprivredu“.

Smanjena telesna visina i u neolitu Srbije

U doktorskoj disertaciji, dr Jelena Jovanović, bavila se ishranom i zdravstvenim statusom ranoneolitskih zajednica na centralnom Balkanu. U disertaciji je takođe posmatrana i upoređivana telesna visina mezolitskih i neolitskih zajednica na Đerdapu i neolitskih zajednica izvan Đerdapa.

Važno je napomenuti da je mezolitska kultura Lepenski vir (9500-6200. g. p.n.e.) u Srbiji zabeležena, uglavnom, na Đerdapu.

Primetila je da se javlja trend smanjenja telesnog rasta odraslih ljudi od mezolita ka neolitu. Ljudi iz mezolita su bili visoki (primer muškarca sa Lepenskog vira iz groba br. 69 – 181 cm), vitki, krupne građe. Dok su obe neolitske grupe (primer: ranoneolitski muškarac sa lokaliteta Golokut-Vizić, grob br. 10 – 170 cm) proučavane u ovoj tezi bile niže i manje (oni na Đerdapu i izvan njega). Smanjenje rasta je praćeno smanjenjem telesne mase kroz vreme, što odgovara i smanjenju veličine tela.

Razne bolesti koje su pogodile praistorijskog čoveka u kombinaciji sa kraćim periodom dojenja i upotrebom nove hrane ostavile su višestruke posledice po ljudsko zdravlje. To je primećeno i u smanjenju prosečnog rasta i telesne mase u neolitskim zajednicama Đerdapa u odnosu na mezolit. Na to je mogao uticati i dolazak nelokalnih ljudi malih telesnih proporcija koji su se mešali i stvarali nova potomstva.

Međutim, smanjenje telesne visine ljudi uočeno na Đerdapu nije bilo tako drastično kao što je dokumentovano u drugim ranoneolitskim populacijama u Evropi.

Izvor: ScienceDaily PNAS Disertacija