Pisana svedočanstva iz srednjovekovnog perioda pokazuju da se seksualni napad uspešno prijavljivao vlastima, uprkos pravnim, društvenim, pa čak i porodičnim preprekama. To se događalo, moramo zapamtiti, u društvu koje nije imalo skoro ništa od forenzičkih znanja. Pa je prijavljivanje zločina bilo koje vrste često značilo da se ljudima mora verovati na reč.

Pre skoro 30 godina, profesorka srednjovekovne istorije Marija del Karmen Palares je sprovela pionirsko istraživanje o slučajevima prijave seksualnog napada u Orenseu iz 15. veka, gradu u Galiciji, u severozapadnoj Španiji. Noviji doprinosi ovom korpusu istraživanja nastavili su da rasvetljavaju slučajeve seksualnih napada koji potiču iz srednjeg veka.

Prilikom praćenja zločina seksualnih napada u hiljadugodišnjim dokumentima, dokazi se moraju uzeti u obzir sa oprezom, a postoje različite prepreke za njihovo tumačenje.

Prepreke mogu biti lingvističke (dokumenti su pisani na latinskom ili starijim romanskim jezicima), pravne (na primer, ne postoji tačan pravni ekvivalent savremenoj definiciji silovanja) i reprezentativne (vrlo mali broj dokumenata daje konkretne detalje o počinjenim zločinima) prirode.

Uprkos ovim ograničenjima, dr Abel Lorenco-Rodrigez je izabrao dva dokumentovana slučaja koji jasno pokazuju da žene prijavljuju i preduzimaju mere protiv kolektivnog ili individualnog seksualnog napada od strane muškaraca.

Celanova, Galicija: Unuka prijavljuje svog dedu

Pisani zapisi, poznati kao kartular, manastira Celanova u Galiciji su odličan izvor informacija o ranom srednjem veku na severozapadnom Iberijskom poluostrvu. Dokumenta koje sadrže su uglavnom kopije ranijih iz 10. ili 11. veka.

Krajem 10. veka, postojao je izveštaj o ženi, verovatno mladoj devojci, koja je otišla u manastir da prijavi sopstvenog dedu da ju je zlostavljao. Na dokumentu je napisano na latinskom: venit ipsa mea nepta in presentia iudices in concilio. Ime unuke nije poznato, jer se dokument fokusira na samog dedu, koji je nosio ime Tusto.

U pisanom izveštaju on priznaje svoju krivicu i objašnjava da ga je izveštaj njegove unuke (queremonia) doveo pred vlasti. Na kraju, napasnik pristaje da kao kaznu za nedozvoljene odnose (adulterio) preda izvestan broj porodičnih dobara, koji potom prelaze u ruke manastira.

„Izveštaj je iznenađujuće eksplicitan u pominjanju i porodične veze i priznanja krivice. Nažalost, ne znamo ništa više o Tustu i njegovoj anonimnoj unuci. Ali iz ovog izveštaja znamo da je ona imala priliku da uspešno prijavi svog napadača uprkos prirodi njihove veze, i ta akcija je preduzeta“, rekao je Abel.

Sao Pedro do Sul, Portugal: Himena i Huan Arijas

Još jedno eksplicitno pominjanje prijavljivanja seksualnog napada može se naći u dokumentu koji potiče skoro jedan vek nakon Tustovog slučaja.

U ovom slučaju žena, Himena, i njena majka, Ducidija, predaju izvestan broj crkvenih dobara moćnom lokalnom velikašu po imenu Alvitu Sandizi. Himena i Ducidija su tražile njegovu pomoć, jer je čovek po imenu Huan Arijas pokušao da napadne Himenu, ili da konzumira seksualni odnos sa njom, a protiv njene volje. Na latinskom to glasi: volebat concubare sine mea volumtate. Čini se da je Alvitu bio poznat i poštovan lokalni autoritet, što objašnjava zašto su mu se u ovom trenutku obratile.

• Koju šminku i koju boju su najviše volele Rimljanke, to su arheolozi saznali
• Drevne elitne žene bile su moćni vladari pre 4.000 godina

Najupečatljiviji element ovog slučaja je da se Himena pojavljuje u prvom licu (mea). Ona objašnjava da je roba isporučena kao zaštita od neželjenih napada Huana Arijasa i da bi se jasno zabeležilo njeno eksplicitno odbijanje.

Vrh ledenog brega

Naravno, bilo bi nemoguće kvantifikovati broj seksualnih napada koji su se desili tokom vekova. Međutim, kako navodi Abel u njegovom projektu, kao i u drugim objavljenim publikacijama, istraživači su pokušali da prikupe sve dostupne zabeležene slučajeve.

Dva navedena slučaja prijave seksualnih napada ovde su najjasniji primeri žena koje prijavljuju ovakva krivična dela, ali nikako nisu jedine.

„Ovi istorijski izveštaji su u suprotnosti sa popularnim, herojskim pričama kao što je film Ingmara Bergmana iz 1960. godine Devičansko proleće ili noviji film Ridlija Skota iz 2021. godine Poslednji dvoboj. U njima je prikazano da su zločine poput ovih prijavile žene kojima je verovano na reč, a akcije su preduzeli obični, uspostavljeni pravosudni sistemi“, ističe dr Lorenco-Rodrigez.

Analiziranje i učenje o ovim pričama ne samo da postavlja istorijski presedan za sadašnjost, već nam takođe pomaže da promenimo način na koji vidimo prošlost.

Odgovornost istraživala je da donesu ove dokaze i podele ih sa svetom. Na ovaj način, postupci Tustove unuke, Himene i njene majke, i bezbroj drugih žena, mogu doprineti društvu u kojem se žene shvataju ozbiljno kada prijavljuju seksualni napad.

---

Preuzeto sa The Conversation pod Creative Commons licencom.