Na staroegipatskoj lobanji uočene su kancerogene lezije. Zanimljivo je to da su drevni lekari pokušali da izvrše operaciju uklanjanja raka pre više od 4.000 godina.

Istraživači su bili zapanjeni otkrićem posekotina oko kancerogenih izraslina na lobanji drevnog Egipćana.

To im je omogućilo da steknu novi uvid u to kako su stari Egipćani možda lečili rak. Ovi nalazi predstavljaju jedinstven dokaz da su drevna društva pokušavala da istraže i operišu rak pre više hiljada godina.

Iz drevnih tekstova znamo da su, za svoje vreme, stari Egipćani bili izuzetno vešti u medicini. Na primer, mogli bi da identifikuju, opišu i leče bolesti i traumatske povrede, da naprave proteze i stave zubne plombe. Druga stanja, poput raka, nisu mogli da leče, ali su očigledno pokušavali.

Međunarodni tim istraživača uočio je lobanju sa kancerogenim lezijama, koje su lečene, odnosno uklanjane. Studija je objavljena u Frontiers in Medicine, piše u saopštenju.

• I neandertalci patili od istih bolesti kao i mi: tumor kostiju pronađen kod neandertalca iz Krapine
• Najstariji poznati soj kuge pronađen je kod čoveka pre 5.000 godina

„Vidimo da iako su stari Egipćani mogli da se nose sa složenim prelomima lobanje, rak je i dalje bio granica medicinskog znanja“, rekla je Tatjana Tondini, istraživač na Univerzitetu u Tibingenu i prvi autor studije.

„Ovo otkriće je jedinstven dokaz o tome kako je drevna egipatska medicina pokušavala da se nosi sa rakom ili da ga istraži pre više od 4.000 godina“, dodao je glavni autor studije, profesor Edgard Kamaros, paleopatolog sa Univerziteta Santjago de Kompostela. “Ovo je izvanredna nova perspektiva u našem razumevanju istorije medicine.”

Uklanjanje lezija raka

„Želeli smo da saznamo o ulozi raka u prošlosti, koliko je ova bolest bila rasprostranjena u antici i kako su drevna društva komunicirala sa ovom patologijom“, objasnio je Tondini. Da bi to uradili, istraživači su ispitali dve lobanje u kolekciji Duckvort Univerziteta u Kembridžu. Lobanja i mandibula 236, datiraju između 2687. i 2345. godine pre nove ere, pripadale su muškoj osobi 30-35 godina. Lobanja E270, datira između 663. i 343. godine pre nove ere. i pripadala je ženskoj osobi oko 50 godina starosti.

Na lobanji 236, mikroskopsko posmatranje je pokazalo veliku leziju koja je u skladu sa prekomernim uništavanjem tkiva, stanje poznato kao neoplazma. Pored toga, postoji 30-ak malih i okruglih metastaziranih lezija rasutih po lobanji.

Ono što je zapanjilo istraživače je otkriće posekotina oko ovih lezija, koje su verovatno napravljene oštrim predmetom kao što je metalni instrument.

„Čini se da su stari Egipćani izvršili neku vrstu hirurške intervencije u vezi sa prisustvom kancerogenih ćelija, dokazujući da je drevna egipatska medicina takođe sprovodila eksperimentalne tretmane ili medicinska istraživanja u vezi sa rakom“, objasnio je koautor profesor Albert Isidro, hirurški onkolog u Univerzitetska bolnica Sagrat Kor, specijalizovana za egiptologiju.

Rak u antici

Lobanja E270 takođe pokazuje veliku leziju u skladu sa tumorom raka koji je doveo do uništenja kostiju. Ovo može ukazivati na to da iako današnji način života, starenje ljudi i supstance koje izazivaju rak u okruženju povećavaju rizik od raka, rak je takođe bio uobičajena patologija u prošlosti.

Na lobanji E270 postoje i dve zarasle lezije od traumatskih povreda. Čini se da je jedna od njih proizašla iz nasilnog napada iz blizine, upotrebom oštrog oružja. Ove izlečene lezije mogu značiti da je žena potencijalno primala neku vrstu lečenja i da je kao rezultat toga preživela.

Međutim, videti takvu povredu na ženskoj osobi je neuobičajeno. S obzirom da se većina povreda povezanih sa nasiljem nalazi kod muškaraca. „Da li je ova žena bila uključena u bilo kakvu vrstu ratnih aktivnosti?“ pitao se Tondini. „Ako je tako, moramo ponovo razmisliti o ulozi žena u prošlosti i o tome kako su one aktivno učestvovale u sukobima tokom antike“.

Istraživači su rekli da proučavanje skeletnih ostataka dolazi sa određenim izazovima koji otežavaju konačne interpretacije. Posebno zato što su skeletni ostaci često nepotpuni i ne postoji poznata klinička istorija. „U arheologiji radimo sa fragmentiranim delom prošlosti, što komplikuje tačan pristup“, istakao je Isidro.

„Ova studija doprinosi promeni perspektive i postavlja ohrabrujuću osnovu za buduća istraživanja na polju paleoonkologije, ali će biti potrebno više studija da bi se razjasnilo kako su se drevna društva bavila rakom“, zaključio je Kamaros.