U novoobjavljenom radu “Did the Yamnaya societies mummify their dead? The case of skeletons from Vojvodina”, naučnici su raspravljali o mogućnosti praktikovanja namerne mumifikacije pripadnika Jamnaja kulture. Iako su na arheološkim lokalitetima pronalažene samo kosti, neki predlažu da posmatranje histološke strukture kostiju može pomoći u razrešavanju misterije da li je telo podleglo procesu mumifikacije. Za potrebe njihovog rada analizirane su kosti pokojnika koji su bili prekriveni crvenom bojom i sahranjeni pod humkama pre 5.000 godina u Vojvodini.

Nedavno su poljski arheolozi u saradnji sa srpskim arheolozima objavili rezultate istraživanja sahrana pod humkama u Vojvodini. Novijim arheološkim iskopavanjima su otkrili dve sahrane pokojnika koji su bili prekrivenim crvenom bojom. Međutim, za potrebe novog rada su analizirali kosti i trećeg pokojnika koji je iskopan 1982. godine. Sve tri sahrane pod humkama su obavljene u periodu od oko 2800-2600. godine pre nove ere.

Pogrebna praksa u kulturi Jamnaja

Tela pokojnika postavljana su u praznu grobnu komoru, obično pokrivenu drvenim krovom. Ređe sa konstrukcijom od kamenih blokova. Ovakvi uslovi su pogodovali ubrzanim tafonomskim procesima koji su doveli do promene prvobitnog položaja pokojnika. Među njima spada dislokacija kostiju i poremećaj anatomskog položaja pokojnika.

Naravno, u mnogim slučajevima sahrana je iznenađujuće dobro očuvana do današnjih dana-izgled ostataka pokojnika ostaje netaknut i omogućava laku identifikaciju prvobitnih namera. Pored dobre očuvanosti rasporeda tela u pogrebnom tretmanu se primećuje i estetska dimenzija. Zabeležena je upotreba boja (uglavnom crvene), ne samo za posipanje tela i dna grobnih jama, već i za izradu slika, dokumentovanih, na primer, na lobanjama mrtvih.

Testiranje hipoteze namerne mumifikacije

Da bi proverili hipotezu, naučnici su analizirali uzorke kostiju iz tri humke na teritoriji Vojvodine, proučavajući histologiju da bi proverili prisustvo ili odsustvo bioerozije. Bioerozija je proces uništavanja materijala pod zemljom usled delovanja mikroorganizama. Oni su otkrili da kosti pokojnika iz ovih humki imaju dobru histološku strukturu, a njihov hemijski sastav ponekad zadivljujuće podseća na “svežu, modernu kost”. Iako postoji čitava diskusija o tome šta znači nedostatak bioerozije u arheološkim kostima, barem neki naučnici prihvataju da ovaj fenomen može biti posledica mumifikacije mekih tkiva.

Rezultati analize kostiju iz tri humke

Rezultati proučavanja histološke strukture kostiju tri osobe iz vojvođanskih humki pokazali su male ili nikakve tafonomske promene u histološkoj strukturi njihovih kortikalnih kostiju. Kako je svaki pokojnik stavljen u grobnu komoru sa drvenim poklopcem, on ili ona su bili izloženi aerobnim uslovima (bar u početku), u praznom prostoru. S obzirom da u tunelima kortikalne kosti nema mikroba to može imati dva objašnjenja, koja nisu nužno kontradiktorna.

• Proces prirodne mumifikacije mrtvih u Evropi je stariji nego što se ranije mislilo
• Šta su godine proučavanja otkrile o Beogradskoj mumiji
• Arheolozi su otkrili “Ukrajinski Stounhendž” star 5.500 godina ispod humke

Uzimajući u obzir dva različita pogleda na poreklo mikrobne erozije u kostima, naučnici mogu zaključiti da je ova situacija rezultat ili namerne mumifikacije ili uspešnog odvajanja tela od tla. Poslednji scenario ni u kom slučaju ne isključuje mumifikaciju.

Položaj sahranjene pokojnice u Šajkašu

Posebno je zanimljiv položaj pokojnice (grob br. 1) iz humke u Šajkašu. Njeno telo počivalo je na dva nivoa i to verovatno usled urušavanja krova ranije grobne odaje ispod nje od starije sahrane (grob br. 2). I pored loše očuvanosti skeleta, primećeno je da je telo još uvek bilo artikulisano i da su prisutne zglobne veze, jer nije zabeleženo veće pomeranje kostiju. To se, naravno, moglo dogoditi neposredno nakon prvobitnog sahranjivanja pojedinca, zbog pritiska tela na izliveni krov donje komore.

Čak i u ovom slučaju, međutim, postavlja se pitanje da li je pod ove starije prostorije još uvek bio prekriven materijalom koji je mogao da izoluje srušeno telo od mikroorganizama u tlu. Da je drvena konstrukcija te komore u tom trenutku već bila u naprednoj fazi propadanja, podna obloga – verovatno manje izdržljiva od drveta – već bi nestala. Sve su to samo nagađanja, ali ukazuju na moguće postojanje neke druge barijere koja je štitila kosti od kontakta sa zemljom, a mumificirano tkivo bi moglo biti dobar kandidat.

Identifikacija ovih praksi u Jamnaja kulturi je prilično teška. Loše stanje posmatranih skeleta onemogućilo je da se utvrdi da li su kosti imale posekotine koje su ostale nakon uklanjanja mekog tkiva, a teorijsko prisustvo materijala za punjenje tela je nemoguće proveriti jer bi se oni raspali mnogo pre modernog otkrića. Postoji i mogućnost namerne dehidracije ili isušivanje tela na vatri koje su praktikovane od strane različita društva u svetu. Za tako nešto ovde nema dokaza.

Autori Majchrzak i Vlodarčak su u svom radu zaključili “Koje god objašnjenje da je validno (ili, možda, i jedno i drugo), čini se da su kosti pojedinaca iz vojvođanskih humki dugo bile zaštićene od napada mikroba. Dok je svako telo verovatno bilo odvojeno od zemlje drvenim zidovima i biljnim pokrivačem na podu, ono bi konačno i dalje bilo izloženo zemljišnim bakterijama nakon raspadanja biljnog materijala, posebno u slučaju Šajkaša. Obmotavanje tela tekstilom ili kožom izgleda malo moguće. Postoji opcija da je to mumificirano tkivo koje je štitilo kosti od spoljašnjih organizama”.

“Iako ima još mnogo toga da se uradi da bi se poboljšala interpretacija histoloških studija kostiju, ovaj metod nesumnjivo proširuje naše znanje o pogrebnim ritualima prošlih društava”.

Izvor rada: Did the Yamnaya societies mummify their dead? The case of skeletons from Vojvodina.