Praistorija na teritoriji današnje Srbije: „Koreni evropske civilizacije“

Praistorija na teritoriji današnje Srbije: „Koreni evropske civilizacije“
Lepenski vir (foto: Narodni muzej Srbije)

U monografiji „Koreni evropske civilizacije“ autori su na jedno mesto sabrali aktuelna znanja o praistoriji Srbije i ispričali neočekivane priče o Lepenskom viru, Starčevu i Vinči, uz osvrte na iskopavanja, nalaze, artefakte, klimatske prilike i geografske odlike. Uzbudljiva saznanja o ukrštanju vrsta, načinu života, običajima i religijama praistorijskih ljudi, predstavljena u ovoj knjizi, daju sveobuhvatni pregled aktuelnih znanja iz svih faza praistorije na našim prostorima.

Praistorijski ljudi naselili su Sićevačku klisuru pre više stotina hiljada godina

Jedan okrutan predeo, gde je Nišava sebi u tvrdom stenju usekla duboku, vijugavu brazdu koju danas znamo po zloćudnom imenu Sićevačka klisura, desetinama hiljada godina je bio pozornica rađanja klice iz koje će izrasti doba čoveka. Vanzemaljci možda ne sleću u Lajkovac, ili nas je tom viđenju naučila savremena kultura. Ali kad se pogleda nadole, umesto u nebo, otkriva se da su se sva ključna zbivanja praistorije dešavala ne na nekom „važnijem“ mestu, nego i na teritoriji Srbije, u zaboravljenim selima kao što je Sićevo, koje je danas malo vinogradarsko-voćarsko brdsko naselje od hiljadu stanovnika, mahom starih.

Često se u samosažaljivom vajkanju kaže da se, eto, stalno divimo baštini drugih naroda, a nismo svesni kakvim bogatstvom obiluje Srbija. Mada je samosažaljenje katarza niskih duša, ova tvrdnja je, zapravo, dosta tačna – da biste upoznali neke od najstarijih evropskih kultura dovoljno je da upoznate Srbiju i njenu praistoriju.

Ilustracija kuća na Lepenskom Viru (izvor: https://johngswogger.wordpress.com/2011/02/01/lepenski-vir/)

Da ne bude zabune, prve civilizacije nisu nikle u Sićevačkoj klisuri, niti u nekom drugom okrugu Republike Srbije. Ali njihovi koreni leže u tri ključne kulture – Lepenski vir, Starčevo i Vinča – iz kojih je ne samo počelo doba čoveka, nego se kroz njihove smene može pratiti kako je do toga došlo. Ove se ključne kulture, sve tri, jesu razvile na teritoriji Srbije i iza sebe ostavile tragove koji danas predstavljaju riznicu od neprocenjivog značaja. 

Knjiga “Koreni evropske civilizacije

Troje naših uglednih arheologa sa Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, Dušan Mihailović, Jasna Vuković i Boban Tripković napisali su jedinstvenu monografiju „Koreni evropske civilizacije“, koju je, uz bogatu opremu, objavila „Mladinska knjiga“. U njoj na jedno mesto sabrali su aktuelna znanja o praistoriji Srbije i ispričali neočekivane priče o Lepenskom viru, Starčevu i Vinči, uz osvrte na iskopavanja, nalaze, artefakte, klimatske prilike i geografske odlike, ali i uzbudljiva saznanja o ukrštanju vrsta, načinu života, običajima i religijama praistorijskih ljudi.

Ovde nije reč o bilo kakvoj knjizi iz arheologije, niti o tome da nema drugih dobrih, važnih, pa čak i popularno pisanih arheoloških izdanja. Međutim, u Srbiji još od izdanja „Praistorija“ Milutina Garašanina, a ono je u okviru serije „Umetnost na tlu Jugoslavije“ objavljeno još 1979. godine, nije bilo sveobuhvatnog pregleda aktuelnih znanja iz svih faza praistorije na našim prostorima u jednom delu.

Sada, kad su se pojavili „Koreni evropske civilizacije“, postalo je jasno zašto je to odavno bilo neophodno. Posle pola veka spojeni na jednom mestu, praistorijski nalazi iz Srbije iz tri presudne praistorijske kulture zajedno grade jednu veličanstvenu priču o tome kako se čovek od divlje jedinke koja se skrivala u negostoljubivim klisurama pretvorio u gospodara sveta koji će razviti pismo, gradove i buduće civilizacije.

„U istoriji civilizacija, kao u istoriji pojedinaca, detinjstvo je odlučujuće“, piše slavni francuski istoričar Žak Le Gof (1924-2014), jedan od najboljih poznavalaca srednjeg veka koji na svet gleda iz njegovog srednjeg, zrelog doba. „Koreni evropske civilizacije“ smešteni su mnogo ranije i bave se upravo detinjstvom čoveka.

Čitaocu koji krene tim putem, kroz kamene nalaze, ognjišta, gravirane kosti, vrhove projektila, kamene skulpture, prvo posuđe i božanstva iz pećina u Majdanpeku, Mionici, Jelašnici, Žagubici, a potom i kroz otvorena staništa na Đerdapu, Donjoj Branjevini, Pločniku, Rudnoj glavi, otkrivaju kako je to odrastanje teklo, od prvih koraka do prvih umetnina. Kad se od ovog dela odmakne, postane mu jasna jedna vrlo smela, ali tačna misao da je, između ostalog, ljudski rod odrastao – u Srbiji.

Pećine Sićevačke klisure

Početak priče je u Sićevu. Na putu kroz procep u reljefu gde su Rimljani izgradili Via Militaris, ključni put koji spaja Carigrad i Beograd, na mestu prolaza kroz poslednju prirodnu branu koja stoji između unutrašnjosti Balkana i Mediterana, u pećinama na zidovima klisure živeo je i predak ljudske vrste, pračovek iz roda Homo koji je hodao uspravno – Homo Bodoensis.

Rekonstrukcija Homo bodoensisa (foto. M. Roksandić)

U Maloj Balanici, pećini na nepristupačnom mestu gde Sićevo dodiruje klisuru, arheolozi su pronašli vilicu i kamene artefakte Homo bodoenzisa, koji je živeo pre čak 500.000 godina i koji je najranije pronađeno svedočanstvo o prisustvu praljudi u Srbiji.

Šta je ove primitivne ljude zaustavilo u samom koridoru, na pola puta između kontinenta i primorja, nije poznato. Ali, na istom mestu će se kasnije zadržati i mnogo naprednija vrsta praljudi – neandertalci koji će ovde izgraditi ceo jedan stil života, sa lovcima koji se vraćaju iz daljine na mesto okupljanja, i njihovim alatkama, ukrasima i korišćenjem vatre.

Nalazi neandertalaca, stari oko 240.000 godina, otkriveni su samo malo dalje u klisuri, u Velikoj Balanici, a sa njima su otkrivene okresane kamene alatke za obradu kože i ostaci vatrišta. “Srpski” neandertalac svedoči i o prvim ukrštanjima sa modernim čovekom, homosapijensom, koji će istim putem doći na Balkan i čije će nalaze, stare 40.000 godina, naši arheolozi pronaći u Maloj pećini kod Majdanpeka.

Tokom čitave praistorije, Balkan je predstavljao glavni koridor između jugozapadne Azije i srednje i zapadne Evrope. Smatra se da je u hladnim fazama dolazilo do populacionih pomeranja ka jugu, a u toplim ka severu. U glacijalima je Balkan predstavljao pribežište ne samo za biljni i životinjski svet nego i za ljudske zajednice“, navode Mihailović, Vukovićeva i Tripković u „Korenima evropske civilizacije“, zaključujući da se „rana praistorija Evrope ne može razumeti bez uvida u ranu praistoriju Balkana“.

Lepenski Vir

No, priča ovde tek postaje zanimljiva. Kada se izađe iz klisura i pomeri se na sever, ka Pomoravlju i dalje, ka Dunavu, knjiga nam otkriva tri velike priče o najranijem dobu čoveka, o tri kulture koje su nastale na teritoriji Srbije i koje svedoče o najvećoj revoluciji u istoriji čovečanstva – poljoprivrednoj. To je doba kad su lovci sakupljači u jednoj složenoj, opštoj transformaciji pripitomili žito i prve domaće životinje, da bi time postali prva stvorenja koja sama sebi uzgajaju hranu i prkose silama evolucije.

Kamene skulpture sa Lepenskog Vira i rekonstrukcija čoveka iz groba br. 69 iz mezolita (foto skulptura: Narodni Muzej Srbije i foto rekonstrukcije: Laboratorija za bioarheologiju)

Čoveku je trebalo mnogo, mnogo vremena da bi nabasao na činjenicu kako je predodređen za veće stvari od onih koje bi mogao postići živeći kao lav ili tasmanijski đavo. Nekih tri miliona godina bio je samo delić anarhije, bio je samo još jedan stvor koji se valja u glibu. Tek je pre nekih deset hiljada godina na kraju shvatio da njegovo mjesto nije u glibu“, piše Danijel Kvin, autor u kultnom romanu „Išmael“ kroz „razgovore“ sa gorilom otvara brojne kontroverzne teze i uzgred ukazuje i na neke sveobuhvatne, protivprirodne posledice poljoprivredne revolucije.

Mezolit u Đerdapu

„Koreni evropske civilizacije“ na osnovu brojnih artefakata i njihovih analiza otkrivaju idilu sveta koji je postojao pre toga. To je zapravo vreme velikih klimatskih nestabilnosti – pre oko 11 hiljada godina, nakon pleistocenskog ledenog doba počinje holocen, geološki period koji traje do danas, a krupna fauna, mamuti, runasti nosorozi i orijaški jeleni izumiru, da li zbog promena u životnoj sredini ili zbog paleolitskih lovaca.

Brojni tragovi ljudskih staništa od pre 8-11.000 godina, iz prelaznog perioda poznatog kao mezolit, otkriveni su u Đerdapu, na nalazištu Lepenski vir. Po njemu je nazvana cela kultura najstarijih kamenih skulptura u Evropi, a njegovo istraživanje je predvodio naš slavni arheolog Dragoslav Srejović.

Lazar Trifunović i Dragoslav Srejović na Lepenskom Viru (foto: Narodni muzej Srbije)

Ova zajednica lovaca sakupljača iz Đerdapske klisure mirno je vekovima živela u karakterističnim staništima sa trapezoidnom osnovom, jedinstvenih za celu Evropu. Hranila se ribom i pravila jedinstvene ribolike figure sa licima u natprirodnoj veličini, kao što je čuvena figura „Rodonačelnik“.

Starčevačka kultura

Novo doba nastupa na severu, oko 6.200 godine pre nove ere.  Nalazišta u Srbiji to jasno pokazuju, a tragove prvih zemljoradnika u Evropi srpski arheolozi  će naći i istražiti u naše doba. To su ljudi novog kova, nova kultura koja živi na otvorenijim mestima i koja više ne zavisi od ćudi prirode, već sama upravlja svojim životom. Njihovo kultura nazvana je po selu Starčevo pored Pančeva, gde su otkriveni prvi nalazi velikih dimenzija iz doba ranog neolita.

Jedan od najznačajnijih događaja u istoriji čovečanstva predstavlja početak sedelačkog načina života i proizvodnje hrane, ili neolitski period. Pripitomljavanje i gajenje biljaka i životinja i stalno naseljavanje na jednom mestu izazvali su korenite promene u ljudskom društvu i njegovom ustrojstvu“, navode autori „Korena evropske civilizacije“, objašnjavajući zašto se počeci ovih praksi nazivaju neolitskom revolucijom.

Napominju da nije reč o iznenadnom događaju, već o sporom procesu prelaska sa lovačko-sakupljačkog na sedelački način života (koji je stručno nazvan neolitizacija). Njen početak je u Lepenskom Viru sa prvim eksperimentima sa biljnom hranom, a završetak sa potpunim oslanjanjem na poljoprivredu u kasnom neolitu. U međuvremenu, razvija se kultura ranog neolita, koja se naziva starčevačka kultura.

Figurine starčevačke kulture (izvor: ArcheoSerbia)

Starčevačka kultura najpoznatija je po slikanoj keramici koju su izrađivali izuzetno vešti majstori. Jednostavni geometrijski ukrasi izvođeni su prvo belom, a zatim crvenom, smeđom ili crnom bojom. Uvrežena shvatanja neolitsku religiju povezuju sa kultom plodnosti u kojem centralno mesto imaju ženska božanstva, ali je izvesnije da su verovanja bila dualistička i da su se zasnivala na smeni prirodnih ciklusa“, navode autori.

Ova pitanja arheologa zasnovana su na brojnim nalazima čudnovatih antropomorfnih figurina sa predimenzioniranim polnim karakteristikama. Jedna od najpoznatijih, koja donekle i simbolizuje starčevačku kulturu jeste tzv. Crvenokosa boginja iz Donje Branjevine, koja se već dugo nalazi u središtu debate o religiji prvih evropskih zemljoradnika.

Vinčanska kultura

Hiljadu godina kasnije, u 6. milenijumu pre nove ere, starčevačku kulturu smenjuje takozvana vinčanska kultura. Nju karakteriše raznovrsnost materijalne kulture i primena novih tehnologija, a koja se, kao i starčevačka, raširila celim Balkanom.

Karakteristične antropomorfne figurine iz Vinče odavno su postale više od arheološkog artefakta i predstavljaju središnji deo naše kulturne baštine. Mada je reč o nalazima iz jedne praistorijske poljoprivredne kulture.

Antropomorfne figurine vinčanske kulture (foto: Filozofski fakultet u Beogradu)

Vinča je istovremeno i prilika da se napravi osvrt na razvoj srpske arheologije i doprinos Miloja Vasića, oca srpske arheologije koji je prvi istraživao nalazište na ovom lokalitetu.

Eponimni lokalitet Vinča

Vinča se proslavila širom sveta pre svega zbog položaja blizu velikog grada, zbog bogatih nalaza na samoj površini i obima istraživanja. Ali i zbog dugog trajanja naselja i otkrivenih dokaza o primeni novih tehnologija i trgovini Vinčanaca sa ostatkom tadašnjeg sveta.

Odgovori na pitanja o Vinči i kulturi društvenog sećanja zbog toga su isprepleteni. Zajedno ukazuju na istrajno korišćenje prošlosti za građenje naše stvarnosti i istovremeno, na tananu, promenljivu i nepredvidivu granicu između njih“, navode autori „Korena evropske civilizacije“.

Mnoga od tih pitanja, od odevanja, keramike, kamenih alatki, do rane metalurgije, tehnoloških procesa i religije jasno su prikazana u ovoj knjizi; tamo gde naučnog odgovora nema pitanja su ostavljena otvorenim, bez tendencioznih spekulacija, kako je sa naučnim nepoznanicama jedino propisno učiniti. Takav zreo pristup omogućuje i da se priča o praistoriji Srbije smelo prikaže kao ispitivanje korena evropskih civilizacija koje će potom doći. 

Naša baština

Uostalom, neprikladno samosažaljenje pomenuto na početku teksta, kad se žalimo što cenimo tuđu baštinu a o svojoj malo znamo, podrazumeva jedan skriveni detalj – da i ta „tuđa“ riznica svakako predstavlja važno civilizacijsko blago. Zato je pravo pitanje ne da li je „naše“ bolje, nego kako je do njegovog globalnog prepoznavanja u drugim zemljama došlo.

A odgovor je sasvim jednostavan. Pomoću preglednih, sveobuhvatnih i stručnih knjiga koje ne flertuju sa pseudonaukom, nego su duboko ukopane u činjenice i kulturne slojeve, upravo onako kako su „Koreni evropske civilizacije“ postavljeni.


Izvor: Oko.rts.rs

Registrujte se na Sve o arheologiji

Prijavite se na našu mejl listu i budite prvi koji će dobiti vesti iz sveta arheologije

Ne šaljemo spamove! Pročitajte naša pravila korišćenja za više informacija.

Podelite sadržaj na:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Translate »