Pre više od 100 godina otkriven je kompletan skelet dečaka u pećini Viste, blizu Stavangera u Norveškoj. Dečak je živeo u kamenom dobu pre 8.000 godina. Sada, nakon toliko vremena uz pomoć rekonstrukcije dečak se vraća u život.

Najnovija rekonstrukcija čuvenog vajara i arheologa Oskara Nilsona jeste dečak iz srednjeg kamenog doba. Njegova rekonstrukcija je predstavljena na arheološkoj izložbi u Ha Gamle Prestegard u Norveškoj.

Skeletni ostaci dečaka otkriveni su 1907. godine u pećini Viste. Reč je o 8.300 starim skeletnim ostacima iz mezolita. Živeo je u grupi od 10-15 ljudi.

Dečak koji nikada nije odrastao

Antropolozi su na skeletnim ostacima primetili nekoliko anomalija. Dečak je imao oko 14-15. godina i nije bio viši od 125 cm. To je prosečna visina deteta od 8 ili 9 godina. Potom, oblik njegove glave je bio drugačiji. Imao je izduženu lobanju sa izbočenim, zaobljenim čelom. Reč je o skafocefaliji.

Skafocefalija dovodi do preranog zatvaranja sagitalnog šava što dovodi do toga da lobanja raste napred i nazad, ali ne i sa strane. Takođe dolazi do abnormalnog rasta mozga. Oblik lobanje je izdužena i uska lobanja. Ukoliko se ne tretira, dete može imati smetnje u razvoju.

Kada su arheolozi pronašli dečaka u pećini, primetili su da on nije bio sahranjen. Položaj skeleta ukazuje na to da je sedeo i bio je naslonjen na zid pećine. Možda je zaspao pre nego što je umro. Na skeletu nije primećen uzrok smrti.

S obzirom da je reč o mezolitskoj populaciji koja je inače bila viša od neolitske, a ovaj dečak je bio neobično nizak, možemo biti sigurni da se isticao u svojoj zajednici.

• Upoznajte čoveka starog 10.000 godina sa Lepenskog vira
• Novo lice praistorijske lobanje iz Jerihona
• Otkriveno lice Velikog faraona Ramzesa II
• Naučnici su rekonstruisali lice drevnog psa starosti 7.600 godina iz mezolita

Veruje se, iako njegova DNK nije bila dovoljno sačuvana da je imao smeđe oči, tamniju kožu i tamnosmeđu kosu poput ljudi iz iste oblasti i vremena.

Njegova mtDNK haplogrupa je U5a2b koja je tipično lovačko-sakupljačka haplogrupa.

„Ovo naglašava zanimljivo pitanje: kako smo se u istoriji ponašali prema ljudima sa devijantnim fizičkim osobinama? Na ovo, naravno, nema pravog odgovora. Ali saosećanje, solidarnost sa grupom i međusobno pomaganje su jedinstveni ljudski kvaliteti, što se pokazalo kao izuzetno uspešna strategija kroz evoluciju“, kaže Oskar Nilson u svojoj objavi.

---

Ako imate predlog teme, želite da objavimo vest ili želite da pišete za nas javite se putem mejla sveoarheologiji@gmail.com ili redakcija@sveoarheologiji.com