Šta je arheologija?
Arheologija je jedna od nauka koja proučava ljudsku prošlost. Naravno, postoje i druge nauke koje izučavaju prošlost-istorija, istorija umetnosti i druge. Međutim, arheologija proučava prošlost na osnovu ostataka materijalne kulture, što nam pomaže da idemo daleko u prošlost gde pisani istorijski izvori ne dosežu.
Cilj arheologije jeste da utvrdi zašto i kako se menjalo ponašanje ljudi tokom vremena. Arheolozi traže obrasce u evoluciji značajnih kulturnih događaja, kao što je pojava zemljoradnje, podizanje gradova, kolaps velikih civilizacija, traže tragove zašto je do ovih događaja uopšte došlo. Na kraju, oni istražuju načine da bolje predvide kako će se kulture menjati, uključujući i ovu našu i kako se bolje pripremiti za budućnost.
Odgovore pružaju materijalni ostaci
Arheologija nije ni samo proučavanje ovih širokih problema, ali ujedno i pruža istoriju i nasleđe mnogim kulturama. Ništa ne bi bilo poznato o razvoju praistorijskih zajednica da nije arheologije. Uz to, arheologija oslikava sliku svakodnevnog života grupe običnih ljudi, robova, rudara, kao i mnogih drugih koji su slabo dokumentovani od strane istoričara.
“ZADATAK arheologije nije da otkriva i dokazuje ono što nije pronađeno, nego da se bavi interpretacijom prošlosti na osnovu materijalnih ostataka“-prof. dr Aleksandar Palavestra.
Često se definicija arheologije pogrešno tumači, što dovodi do raznih pseudoteorija (vinčansko pismo, Bosanska piramida, Atlantida i slično).
Postoji neka najopštija podela arheologije na praistorijsku i na istorijsku arheologiju. Praistorijska arheologija obuhvata vremenski period od najstarijih registrovanih ostataka čoveka pa do pojave pisma, a istorijska od pojave pisma pa nadalje. Međutim, nemoguće je podvući jasnu granicu, jer zavisi od geografske oblasti, gde su postojala društva kod kojih je postojalo pismo (klinasto pismo, hijeroglifsko pismo, Linearno A i B), dok kod nekih „primitivnijh“ to nije slučaj, a pripadaju istom vremenskom periodu.
Ako se vratimo na antropologiju i etnologiju, koje izučavaju slične aspekte kao i arheologija, one su u boljoj poziciji jer se bave „živim“ zajednicama, dok arheolozima ostaju samo delovi, fragmenti prošlosti, ostaci materijalne kulture, koji služe da bi se spojila slagalica i tako rekonstruisala priča.
Istorijat i prvi istraživači
Prvi počeci „modernih“ arheoloških iskopavanja se mogu vezati za Pita Riversa u XIX veku i kasnije za Mortimera Vilera u XX veku. Najpoznatija arheološka iskopavanja i veliko otkriće upravo dolazi od Hajnriha Šlimana, koji je u XIX veku otkrio Troju. Problem tadašnjih iskopavanja bila je nepažnja, jer je, u ovom slučaju, Šlimanovo istraživanje bilo usmereno na sakupljanje artefakta, a ne na njihov kontekst. U arheologiji je jako bitan kontekst u kojem se našao neki artefakt. On nam može otkriti puno toga. Zato nije ni čudo što arheološka iskopavanja traju dugo i sporo.
U Srbiji arheologija počinje da se izučava sa Mihailom Valtrovićem u XIX veku, koji je bio prvi predsednik Srpskog arheološkog društva i „čuvar“ Narodnog muzeja u Beogradu. Među poznatijim arheolozima, ističe se Miloje Vasić zbog otkrića, pre svega, neolitske Vinče (1908. godine) i Dragoslav Srejović koji je istraživao Lepenski Vir (1965. godine).
Terenska arheologija-arheološki proces
Ono što je bitno istaći je da arheolozi ne traže nasumično arheološke lokalitete. Već je to proces koji se sastoji iz više segmenata. Prvi korak pre iskopavanja nekog terena jeste njegovo rekognosciranje. To obuhvata obilazak terena, razna beleženja, slikanja, prikupljanje podataka. Informacije koje ih tu dovode da istraže lokalitet, uglavnom potiču od starih mapa, priče meštana, satelitskih fotografija ili georadara koji se koriste kako bi se uočile nepravilnosti u zemljištu ili na zemljištu i sl.
Sledeća faza jeste iskopavanja lokaliteta, kada se postavi kvadratna mreža, odredi se kolika površina će se iskopavati i koliko ići u dubinu i sl. Ono što arheolozi prate prilikom iskopavanja jesu slojevi-stratum, ili stratigrafija (vertikalna ili horizontalna). Koja zapravo predstavlja neku vrstu vremenske kapsule koja nam omogućava da čitamo te arheološke slojeve. Jer, usko rečeno, svaki sloj predstavlja neki period, neku godinu tokom kojeg je postojala ljudska aktivnost.
Nakon toga ide sakupljanje i čišćenje materijala, njegovo beleženje, dokumentovanje, laboratorijske analize, konzervacija materijala i sl. Pretposlednja faza jeste interpretacija nalaza, arheološkog lokaliteta, odnosno, stvaranje priče. Poslednja faza se odnosi na celokupni dosadašnji rad u cilju publikovanja nalaza i približavanja široj publici šta je tu pronađeno, zašto je to nama bitno, šta smo saznali, kako to sačuvati i slično.
Primena prirodnih nauka u arheologiji
Arheologija, kao i druge društvene nauke, teži multidicliplinarnosti, odnosno, oslanja se na istorijske izvore ili koristi prirodne nauke u svojim istraživanjima. Te promene su vidno počele da se ističu 80-tih godina XX veka. Veliki udeo u datovanju arheoloških nalazišta i materijalnih ostataka ima razvoj C14 analize. Metoda datovanja radioaktivnim ugljenikom (C14) je „otkrivena“ odnosno, razvijena posle II svetskog rata, i arheolozi su odmah nju prihvatili i primenili u svoja istraživanja. Loša strana ove metode je što može da datuje predmete do 50.000 godina starosti. Naravno, postoje i druge hemijske metode koje omogućavaju da se nešto datuje što je staro i po nekoliko miliona godina.
Poslednjih nekoliko godina veliki udeo ima i molekularna biologija u arheologiji. Naročito za bolje razumevanje evolucije, jer stalno se otkrivaju nove vrste, pa je analiza dnk neophodna, potom za proveru stepena srodnosti istorijski bitnih ličnosti, prilikom praćenja razvoja bolesti i sl.
Neki od primera:
- Studija potvrdila sahranu jednojajčanih blizanaca od pre 30,000 godina
- Istraživanja su otkrila gde je sahranjen i kako je umro despot Stefan Lazarević
- Analize pokazale koliko trudnoća su žene imale u praistoriji?
Eksperimentalna arheologija
Jedna od grana arheologije jeste i eksperimentalna koja teži da rekonstruiše događaje, predmete iz prošlosti.
Podvodna arheologija
Takođe, podvodna arheologija poslednjih nekoliko decenija se dosta razvila. Bar u drugim zemljama, jer za naše standarde je ona preskupa, nemamo more ili stručnjake. Princip iskopavanja je isti kao i na površini, koriste se isti alati, ali i složeniji i bolji koji su prilagođeni uslovima sredine.
Iako nemamo more, pre nekoliko godina su obavljena i podvodna istraživanja u Srbiji na Dunavu u potrazi za ostacima Trajanovog mosta. Takođe, u našim rekama su pronalaženi antički monoksili, kosti praistorijskih životinja (mamuta, bizona) i sl.
Arheologija nije samo bitna jer pomogla otvaranju muzeja i pisanju istorijskih knjiga, već pomaže da razumemo ko smo i odakle smo došli. Bez ovih informacija ne bi postojalo unapređeno društvo u kojem danas živimo. Ovo je samo delić onoga što je čini jednom od najvažnijih i najpotrebnijih nauka, iako je društvo zapostavlja i zloupotrebljava kao nauku.